O šustiklama, šnenoklama i još koječemu

	Okružena raznolikim, posve prirodnim i iskonskim, šumskim i poljskim cvećem i maštovitim modernim cvetovima krajnje neobičnih imena, hvatam sebe kako sve češće razmišljam o biljkama koje su negovale naše bake, kume i komšinice u ona daleka vremena "kada je sve bilo drugačije, bolje i lepše". U čast svim onim divnim cvetovima koji nas već na prvi pogled podsećaju na to čuveno kada_sam_ja_bila_dete vreme, krećem na malo sentimentalno putovanje kroz dvorišta i bašte naših starih.
6. avgust 2017. Uspomena prva Dvorište kuće u kojoj je odrastao moj otac nije bilo veliko, čak ni iz dečje perspektive gledano. Najveći njegov deo zauzimale su dve kajsije: velika gospodarica, prekrasnih plodova i mala, njena planski zasađena buduća zamenica (mora se reći neuspešna, mada se svojski trudila). U hladu malog stabla nalazila se česma. Od kapije do "male" kuće vijugala je staza od kaldrme. Ono malo zemlje što je ostalo slobodno, poput krpica bilo je razbacano na više mesta.  Jedno od tih mesta je bilo tik uz komšijsku kuću. Tamo, na tom sasvim pravilnom pravougaonom parčetu zemlje, u hladovini tokom čitavog poslepodneva, rasla su četiri grma hortenzija.  K'o sada da gledam njihove velike cvetne glave kako vladaju prostorom.  I osećam neku vrstu stida što ih baš zbog toga nisam nimalo volela i s dečjim prezirom nazivala kupusom.
7. avgust 2017. Uspomena druga Na svakom stepeniku stepeništa dedine kuće, uz metalnu ogradu, nalazila se po jedna saksija. U svakoj saksiji je bila posađena ista biljka - muškatla. Ona jednostavna, najobičnija. I, ako me sećanje ne vara, gotovo obavezn0 crvena.  I možda bi se moje sećanje na ove tako starinske cvetove tu negde i završavalo da nije bilo jedne "sitnice".  Igrajući se sa drugaricama iz komšiluka ja sam, rekla bih, prilično odvažno, pred njima kidala cvetove, namakala ih u posudice sa vodom i vredno "kuvala" ručak.  I sada ponekad čujem dedu kako me ljutito grdi.  Da li me imalo opravdava to što nisam imala više od šest-sedam godina?
12. avgust 2017. Uspomena treća Još uvek se sećam zašto sam kao devojčica kidala cvetove muškatle da se baš njima igram domaćice.  Zato što su vodu u kojoj su bile potopljene bojile nežno ružičastom bojom, pa je ta smeša vode i potopljenih latica divno izgledala u malim šerpama-igračkama.  Tek sam godinama kasnije saznala da bi efekat bio mnogo upečatljiviji da sam koristila latice nevena, koji se i inače koristi kao prirodna boja. Ali, nevena nije bilo u dvorištu moga dede. Neven sam upoznala, zapamtila i naučila da prepoznajem kao sedmogodišnjakinja na jednom sasvim drugačijem mestu.  Na groblju, u neposrednoj blizini mesta gde je sahranjena moja baka. Bilo ga je u velikom broju, a svojom je bojom stalno privlačio moj pogled.  Ponekad mi se čini da su mi busenovi rascvetalog nevena najjasnija slika koju nosim u sećanju iz tog perioda.
24. avgust 2017. Uspomena četvrta U baštama mog detinjstva svakog proleća rascvetaju se dve biljne vrste: zumbul i lala. Ja nikada nisam volela zumbule; imali su, za moj ukus, prepotentan izgled i prejak miris. Nasuprot njima, lale su uvek delovale otmene i dostojanstvene u svojoj jednostavnosti.  U jeziku mog detinjstva nije se govorilo (ono današnje moderno): "Manje je više.", ali, ako je iko zaslužan za ovu filozofiju, to su u prvom redu lale.  Ako se pri tom ima u vidu da su u to vreme lale gotovo isključivo bile ili crvene ili žute boje, onda je lako priznati da je time njihov uspeh samo još veći.
25. avgust 2017. Uspomena peta Ako i za jedan cvet mogu da kažem da mi čak i njegovo ime zvuči starinski (i to u biblijskim razmerama), onda je to svakako šeboj. Razlog ovome svakako nije činjenica da je to najstarija uzgajana biljka od vremena starih Grka, jer koja šestogodišnjakinja poznaje istoriju hortikulture. Razlog ovome svakako nije persijski naziv biljke „šebbūy“ („šeb“ - noć i „būy“ - miris), jer koju šestogodišnjakinju zanimaju takve stvari. Razlog ovome svakako nije pesma „Moja komšinica“ Alekse Šantića i njen stih: „U široku sofu žuti šeboj sadi“, jer od koje šestogodišnjakije ste čuli da ga recituje. Razlog ovome su posete u koje me je ponekad vodila baka. Išle smo do njene dosta starije prijateljice, mršave visoke starice potpuno sede kose začešljane u strogu punđu, povijenih leđa i usporenog hoda. Sedele bismo u njenom (nazovimo to) salonu, tihoj, tamnoj, i čak i po najtoplijem vremenu, hladnoj prostoriji, sa malo probranog, meni tako egzotičnog, nameštaja. I dok su njih dve pile kafu, ja sam polako grickala ratluk s ružom kojim sam bila poslužena, mirno i strpljivo sedeći da ne obrukam baku i pogledom upijala svaki detalj svog okruženja koji se toliko razlikovao od mog svakodnevnog da mi se činilo da sam vremeplovom otplovila u daleku prošlost. Intenzivan miris koji je uprkos navučenim zavesama dopirao do mene iz bašte podsećao me je na ljubičice. Pod prozorom je rastao šeboj.
29. avgust 2017. Uspomena šesta Sećanja iz detinjstva koja imam o ovoj biljci su nekako pomešana.  S jedne strane, ona ima pravi romantičniji naziv. "Kadifica" je primer imena kakvo cvetne biljke treba da imaju. S druge strane, zbog jakog, gotovo neprijatnog mirisa, ranije je bila poznata kao "smrdljivica". Ipak, upravo  taj miris rasteruje biljne štetočine, što čini ovu biljku pravom zaštitnicom ostalih biljaka u vrtu. Čak i kada nema drugih biljaka koje treba štititi, mirisom rasteruje komarce, pa ne čudi što je gajena skoro u svakom dvorištu. Za tu svrhu moj je deda gajio bosiljak, tako da je njegovo dvorište bilo jedno od retkih bez ove biljke. A opet ja je najviše pamtim iz obližnjeg parka, gde je ponosno izlagala svoje žuto-narandžaste glavice u uređenim lejama čitavog leta.  Ne mareći za miris.
03. septembar 2017. Uspomena sedma Pamtim ih neumorno rascvetane jednostrukim ili dvostrukom cvetovima. Pamtim ih bele, ružičaste, ljubičaste, crvene, šarene... Pamtim ih lepljivih listova pokrivenih sitnim dlačicama. Pamtim ih po teškom, slatkastom mirisu. Pamtim ih na balkonima, u baštama i uličnim žardinjerama. Pamtim ih sasvim sparušene nakon obilne letnje kiše. Pamtim kako ih je moja stara kuma zvala "petonijama", a da nikad nisam otkrila zašto.
10. septembar 2017. Uspomena osma U davna, davna vremena, kada bi izlazila napolje da se igraju sa drugarima, deca nisu nosila plastične flašice sa vodom, niti su imala rezervni novac da ih kupuju po obližnjim radnjama. Istini za volju, u radnjama nije ni bilo obične vode za kupovinu. Šta su onda ta sirota deca radila kada bi ožednela tokom igre? Povratak kući nije uopšte dolazio u obzir - to bi bio znak nesnalažljivosti, ponekad gotovo čak i slabosti.  Voda se pila sa česmi, a česmu je u dvorištu imala svaka kuća. A dvorišne kapije se nisu zaključavale. Dete uđe u dvorište, ako u njemu nema nikog, ustremi se pravo na česmu i pije vodu iz ruke, ili prislonivši usne na gornji deo mlaza. Ako u dvorištu ima nekog, onda žurno izgovori: Dobar_dan_mogu_l'_vodu?", a ostatak priče je isti. U prednjem dvorištu kuće moga dede stajala je zidana česma, a kako je deda živeo u prometnoj ulici, tokom čitavog dana, i mlado i staro je ulazilo da bi sa česme pilo vodu. Ako bi ih deda video, tražio je od mene da otrčim po čašu i dam je žednom gostu. Natrčala sam se i nadonosila čaša. Možda se neko dosada već zapitao: "Kakve veze ima sva ova priča sa temom bloga?" Veza postoji, doduše veoma tanka i samo meni poznata. Naime, na česmi je, tokom čitavog leta, uvek stajala glinena saksija sa rascvetalom bombonicom, čijih se ružičastih cvetova ja uvek setim kada pomislim na tu česmu.
13. septembar 2017. Uspomena deveta Na raskrsnici u komšiluku, gde sam kao dete prolazila barem dvaput dnevno, nalazila se stara prizemna kuća oblika ćiriličnog slova "P". Uz ulicu se pružalo travnato dvorište koje se leti jedva naziralo kroz metalnu ogradu kojom se čitavo leto baškarila razgranata mreža ladoleža. Nestašna dečurlija krišom je prilazila ogradi, tragala za pupoljcima i stiskajući ih od vrha ka korenu "puckala". Domaćini su se ljutili, grdili ih, nekad i pojurili, ali uzalud. Ovaj je tekst zato posvećen svim nerascvetalim ladoležima mog detinjstva.
14. septembar 2017. Uspomena deseta Prkos je jedan skroman cvet. Uprkos teškim uslovima u kojima može da raste, čime opravdava svoje ime, razvija jednostruke ili pune cvetove talasastih ili ravnih latica, u raznim bojama: beloj, žutoj, narandžastoj, ružičastoj, crvenoj, ljubičastoj. Prkos je jedan stidljiv cvet. Preko noći i kada je oblačno njegovi se cvetovi zatvaraju. Prkos je jedan izdržljiv cvet. Dozvoljava da preko njegovih cvetnih glava prelaze automobili, jer vrlo često raste baš na sredini njihove parkirne betonske staze.