"Nijedna planina i nijedan planinski vrh u Srbiji ne čine toliko dubok utisak na promatrača kao Rtanj sa Šiljkom. U njemu su združeni mirnoća, veličina i simetrija. Njegov glavni masivan greben od 5,6 km dužine mirno se diže sa široke podloge, gorostasan i završuje se skoro pravilnom kupolom Šiljka... Ima u njemu individualnog i imponujućeg, kao u velikim ličnostima."Jovan Cvijić
"Lako" je današnjoj deci. Kada ih muči kašalj, mogu da biraju iz velike ponude svakojakih slatkih sirupa vedrih jarkih boja i primamljivih aroma upakovanih u veselu ambalažu sa simpatičnim žirafama što omotanim šalom greju bolno grlo ili nekim drugim ljupkim šumskim stvorom sa istim problemima.
Mi nismo bili te "sreće". Nama su majke odmah kuvale čaj od suvih drvenastih komadića belog sleza, ostavljale ga da stoji preko noći, a ujutro u oceđenu sluzavu tečnost rastvarale kašičicu meda i terale nas da pijemo u cugu, jer su dobro znale da ćemo se mrštiti već na prvi gutljaj, odbijati da pijemo do kraja i pretiti da ćemo sve povratiti istog časa.
Sada kada vidim taj divan belo-ružičasti cvet, bude mi žao što sam ga u detinjstvu mrzela iz dna duše.
Na pomen rtanjskog čaja (Satureja montana) pred očima mi se pojavljuje ova slika: na drvenoj dasci pod uskim prozorom na tankom papiru sunčaju se dan ranije ubrane stabljike ove biljke, dok se iza njih ponosno uzdižu severni obronci njihove rodne planine.
17.1.2018.
Ako bi trebalo da izaberem oksimoron koji me najbolje opisuje onda bi to nesumnjivo bio ovaj - zaljubljenica u planine koja se plaši visine.
Upravo zato je južna strana Rtnja planina po mom ukusu - dovoljno dominantna nad okolinom da je pogled veličanstven kud god da pogledaš, dovoljno prostrana da se osećaš slobodno kao ptica, dovoljno visoka da si ponosan na sebe što si osvojio vrh, dovoljno cvetna da prosto moraš da razgledaš svaku travčicu i uslikaš svaku biljčicu.
Jedna od njih je i plava lincura (Gentiana asclepiadea), moćne stabljike i gotovo tamnoplavih cvetova što po dva ili tri rastu u grupama.
19.1.2018.
Dva dana nakon što sam gotovo osam sati provela penjući se na vrh Šiljak (i silažeći s njega) odvažih se da krenem severnom rutom, ne sa idejom da sve ponovim, već samo sa željom da vidim kako planina izgleda sa druge strane.
A sa druge strane mnoge stvari su bile drugačije. Staza je vodila stalno kroz šumu i gusto niže rastinje. Trava je mestimično bila visoka do struka, a markacija zaklonjena granama. Posle par sati dosta sporog napredovanja izašla sam na poširi zemljani šumski put i naišla na parkirani automobil. Shvatih tada da sam sve vreme, umesto tim putem, išla valjda nekom zabačenom stazom, koja me je koštala energije za nastavak puta.
A sa druge strane mnoge stvari su bile drugačije. Staza je vodila stalno kroz šumu i gusto niže rastinje. Trava je mestimično bila visoka do struka, a markacija zaklonjena granama. Posle par sati dosta sporog napredovanja izašla sam na poširi zemljani šumski put i naišla na parkirani automobil. Shvatih tada da sam sve vreme, umesto tim putem, išla valjda nekom zabačenom stazom, koja me je koštala energije za nastavak puta.
Zato krenuh polako da se vraćam. Uz rub puta rasli su naizmenično žbunovi kupina i kolonije biljaka vitkih i visokih stabljika i ružičastih grozdastih cvetova.
Prepoznadoh čuvenu medonosnu cvetnicu, kiprovinu.
Prepoznadoh čuvenu medonosnu cvetnicu, kiprovinu.
Nema komentara:
Objavi komentar