Градски момчета и момичета (v)

Iberis (Iberis umbellata)

Jugozapad Evrope i severozapad Afrike moja su postojbina, pa volim da kažem da sam polu Španac, polu Marokanac. Ime dugujem Iberima, drevnom, predindoevropskom narodu koji je nastanjivao istočni i jugoistočni deo Iberskog poluostrva u preistorijskim vremenima. Zašto me negde nazivaju tatarsko cveće, ne mogu ni da naslutim.

Dugovečan sam, verovatno zato što mi je važno samo sunce; ne smeta mi ni malo, ni previše vode i ne marim za kvalitet mesta za stanovanje. Da li je ovo razlog što u jeziku cveća značim ravnodušnost?

Градски момчета и момичета (iv)

 

Afrička margareta (Dimorphotheca sinuata)

Afrika je moj rodni kontinent, a Rt dobre nade moj zavičaj. U Evropu sam pristigla u 19. veku i brzo sam se odomaćila. Budući da sam iz toplih krajeva delujem vrlo nežno, no neka moj izgled nikoga ne zavara. Podnosim i hladno vreme, čak i slabiji mraz. Sneg mi ipak ne prija. Istinu govoreći, ne godi mi ni vetar, pa se držim zavetrine.

Volim sunce; eto zašto me zovu i sunčica i sunčana devojka. Kada padne noć i po oblačnom vremenu stidljivo zatvorim svoje cvetove. Jako se bojim vaši, te se zato često tuširam odstajalim čajem od koprive.

Градски момчета и момичета (iii)

 

Cinija (Zinnia elegans)

Meksikanka sam i mogu da budem patuljasta, niska ili visoka, jednostavnih ili složenih cvetova. Zato ne čudi što mi neki kažu da ličim na belu radu, a neki na hrizantemu ili daliju. Kada živim na selu, zovu me lepi čovek ili lepi dečko, što me ponekad, priznajem, baš nervira.

Samostalna sam i stamena, rastem bez potpore. Vesele sam prirode, volim pčele, leptire i bubamare. Prija mi samo leto, za ostala godišnja doba ne marim.

Jedinu slabost vešto krijem, ali ću je vama odati - užasno se plašim puževa.

Градски момчета и момичета (ii)

 

Kosmos (Cosmos bipinnatus)

Poreklom sam Meksikanac. U Evropu sam došao u XVI veku u društvu španskih osvajača i istraživača. Godinu 1789. svet pamti po Francuskoj buržoaskoj revoluciji, a ja po dolasku u Britaniju, u pratnji supruge engleskog ambasadora. Kasnije putujem širom Evrope.

Volim leto i jesen, sve do prvog mraza. Mogu da budem stasit i visok, ali mi za to treba mala pomoć i blaga potpora. Volim da plešem i to najčešće činim u ritmu vetra, pa sam prava osoba za sjajan štimung i razigranu atmosferu.

 

Градски момчета и момичета (i)

 

Ružičasti noćurak (Oenothera speciosa)

Potičem sa pašnjaka Kanzasa, Misurija i Nebraske. Navikao sam na stenovite prerije, retke šume, blage padine, ivice puteva i zarasle površine. Neki kažu da sam noćni tip, ali ja ipak najviše volim praskozorje. Možda sam pomalo i osetljiv, jer se klonim jakog sunca.  

Volim slobodu, pa ako želiš da budem gradski momak, pripazi! Lako gubim kontrolu i umem brzo da se raširim i ugrozim druge. I ne zaboravi, ne ljuti me, jer iako podsećam na ljutić, nas dvojica nismo iz iste porodice. 

U dolini između Vihrena, Kutela i Todorke (VI)

 

...

Od tada Iskar nikada više ništa nije čuo o svojoj sestri, niti je sestra čula bilo šta o njemu. Njihova ih je majka najpre dugo gledala iz daljine, a zatim ih je izgubila iz vida. 

Pirin nikada više nije video Iskara. I dan danas on žali za svojim sinom; zato su njegove strane uvek tamnozelene i veoma retko obasjane suncem. 

Svoju kćer Mestu Pirin srećom ponekad sretne i tada se ozari od sreće, pa onako blistav i lep poziva ljude da mu dođu u goste i uživaju u njihovom susretu.

Zygaena lonicerae na scabiosa lucida

Parče raja od Strume do Meste (V)

 

...

Čim je majka izgovorila strašnu kletvu, čitavo nebo zapara sjajna munja. Odmah se začu i snažna grmljavina i sledećeg trenutka Rilka se pretvori u planinu - Rilu.

Na mestu na kom se u tom času zatekao, Pirin je doživeo istu sudbinu - okamenio se i postao planina Pirin. 

A deca? 

Deca se pretvoriše u reke. Budući da je bila mirnija od brata, devojčica Mesta postade mirna reka što se tiho spušta sa planine. Divlji i nestašni Iskar poteče nemirnim tokom na sever kroz brda i doline, preseče Balkan i uli se u Dunav.

Nastaviće se...

Nepoznata sestrica kanadske štapike

Na šumskim obroncima, uz vodene jarke, na proplancima i krčevinama može se pronaći zlatica (Solidago virgaurea), u narodu poznata i kao čelebi grana, zlatna šiba, štapika, zlatna rutvica ili štap Svetog Petra. Gusta kao grm, stabljika sa zlatnožutim, zvezdolikim cvetovima cenjena je lekovita trava.

Onda kada je Vihren bio Buren (IV)

 

...

Jednoga dana brat i sestra započeše opasnu svađu. Jedan su drugome govorili najgrublje reči spremni da se bore do smrti. Njihova majka podiže ruke kako bi ih zaustavila, pa, u očaju i sa suzama u očima progovori:

"Neka vas sam Bog razdvoji tako da se više nikada ne sretnete i ne vidite jedan drugog. Neka vas se ljudi plaše i neka beže od vas. Živite sa ribama, zmijama i žabama. 

A mene, mene neka Bog pretvori u kamen tako da vam više nikad ne uputim ni jednu jedinu reč. I da vam više ne mogu pružiti nimalo ljubavi, niti vas mogu zagrliti. Neka mi telo bude samo zemlja i kamen. A moje suze izvori i potoci. Drveće će biti moja deca. 

A Ti, Bože, ako te ima, pretvori Pirina u planinu da mu se ljudi više ne smeju zbog neposlušne i zle dece."

Nastaviće se....

Nova lepotica

Medonosnu biljku Sivac (Berteroa incana) pčele saleću po čitav dan, jer im daje nektar i cvetni prah.

Naziv roda Berteroa dat je u čast italijanskog botaničara Carlo Giuseppe Bertero (1789. – 1831.). Ime vrste incana znači beličastosiv.