Ima tome već nekoliko meseci kako sam došla na ideju da prvom zgodnom prilikom posebnu pažnju posvetim cvetovima plave boje. Ne srećem ih tako često; priroda se ne razbacuje ovom bojom, za razliku od žute, bele ili crvene koje naprosto obožava.
Izbor biljaka sam sama sebi dodatno otežala time što sam neke veoma dobre kandidate već opisala i prikazala u drugim kategorijama, pa mi je bilo potrebno više vremena da dođem do novih. Istini za volju, na ruku mi je išla i odluka da prepolovim broj biljaka po ciklusu.
Spremne da poklone svoje plave cvetne glavice pred svima nama strpljivo su čekale i dočekale:
P.S. Ako ste se i za trenutak zapitali šta gavez, volujak i različak rade među plavušama, molim vas da ne budete cepidlake. Mogla sam da budem jezički korektna i umesto gaveza napišem sodula ili opašica, volujak zamenim nazivom pijavica ili runjava trava, a različak prosto nazovem modrulja, plavulja ili plavka, ali sumnjam da bi vas to učinilo srećnim.
21. februar 2018.
Išle smo zajedno samo u prvi razred osnovne škole. Nije se pojavila na početku drugog. Učiteljica nam je objasnila da se tokom letnjeg raspusta preselila u veći grad. Sva moja sećanja na nju se svode samo na tri stvari: njeno kratko (u to vreme prilično retko) ime, njenu plavu kosu podignutu u, za tako malu devojčicu neubičajeno strogo, utegnutu punđicu na samom vrhu glave i njenu plišanu haljinicu lepe tamnoplave boje koju je nosila na školskim priredbama.
Zato me nimalo ne čudi što kad ugledam cvetić volujka (Anchusa officinalis) pomislim na nju.
25. februar 2018.
Prvi primerak modre biserke (Lithospermum purpurocaeruleum) na koji sam u prirodi naišla rastao je, zajedno sa drugaricama, na blagoj padini uz put što od jednog fruškogorskog manastira vodi ka drugom. Cvet me je podsetio na plućnjak, ali se list razlikovao, pa sam primenila standardnu proceduru: napravila nekoliko fotografija, po povratku kući pretražila po podacima i otkrila o kojoj cvetnici je reč.
A malim biserom je nazivala moju poznanicu njena majka, što je uvek bilo neobično čuti, jer ta visoka, krupna devojka, kratko ošišane plave kose i otvorenog, radoznalog pogleda u nikome drugom nije izazivala takvu asocijaciju.
Ona je jedina Biserka koju poznajem.
3. mart 2018.
U našu je kuću ušao sa reputacijom u narodu veoma poštovane biljke, dragocenog pomoćnika u lečenju reumatskih bolova, istegnuća, gihta, pa čak i preloma kostiju. Baš zbog ovog poslednjeg pio se čaj i mazao melem. Ne znam da li je njegovo prisustvo bilo presudno, jer bilo je tu i sijaset drugih lekova i terapija, ali znam da je godila pomisao da ovo skromno dete majčice prirode može da ti pomogne u nevolji.
Izbor biljaka sam sama sebi dodatno otežala time što sam neke veoma dobre kandidate već opisala i prikazala u drugim kategorijama, pa mi je bilo potrebno više vremena da dođem do novih. Istini za volju, na ruku mi je išla i odluka da prepolovim broj biljaka po ciklusu.
Spremne da poklone svoje plave cvetne glavice pred svima nama strpljivo su čekale i dočekale:
P.S. Ako ste se i za trenutak zapitali šta gavez, volujak i različak rade među plavušama, molim vas da ne budete cepidlake. Mogla sam da budem jezički korektna i umesto gaveza napišem sodula ili opašica, volujak zamenim nazivom pijavica ili runjava trava, a različak prosto nazovem modrulja, plavulja ili plavka, ali sumnjam da bi vas to učinilo srećnim.
Išle smo zajedno samo u prvi razred osnovne škole. Nije se pojavila na početku drugog. Učiteljica nam je objasnila da se tokom letnjeg raspusta preselila u veći grad. Sva moja sećanja na nju se svode samo na tri stvari: njeno kratko (u to vreme prilično retko) ime, njenu plavu kosu podignutu u, za tako malu devojčicu neubičajeno strogo, utegnutu punđicu na samom vrhu glave i njenu plišanu haljinicu lepe tamnoplave boje koju je nosila na školskim priredbama.
Zato me nimalo ne čudi što kad ugledam cvetić volujka (Anchusa officinalis) pomislim na nju.
25. februar 2018.
Prvi primerak modre biserke (Lithospermum purpurocaeruleum) na koji sam u prirodi naišla rastao je, zajedno sa drugaricama, na blagoj padini uz put što od jednog fruškogorskog manastira vodi ka drugom. Cvet me je podsetio na plućnjak, ali se list razlikovao, pa sam primenila standardnu proceduru: napravila nekoliko fotografija, po povratku kući pretražila po podacima i otkrila o kojoj cvetnici je reč.
Kao i u velikom broju drugih prilika, i za ovu biljku postoje mnogobrojni narodni nazivi: rumenjak, rumenka, modro vrapčje seme, čak i purpurno plavo ptičje proso.
Ja sam već davno, prilično uobraženo, rešila da cvetove pamtim ili po meni najlepšem, ili najlogičnijem nazivu. Ime modra biserka se lako uklopilo u oba kriterijuma onog trenutka kada sam videla kako izgleda seme - "pravi" mali biser.
A malim biserom je nazivala moju poznanicu njena majka, što je uvek bilo neobično čuti, jer ta visoka, krupna devojka, kratko ošišane plave kose i otvorenog, radoznalog pogleda u nikome drugom nije izazivala takvu asocijaciju.
Ona je jedina Biserka koju poznajem.
3. mart 2018.
U našu je kuću ušao sa reputacijom u narodu veoma poštovane biljke, dragocenog pomoćnika u lečenju reumatskih bolova, istegnuća, gihta, pa čak i preloma kostiju. Baš zbog ovog poslednjeg pio se čaj i mazao melem. Ne znam da li je njegovo prisustvo bilo presudno, jer bilo je tu i sijaset drugih lekova i terapija, ali znam da je godila pomisao da ovo skromno dete majčice prirode može da ti pomogne u nevolji.
(Symphytum officinale)
Ipak, gavez je došao kasnije. U nevolji je najpre pomogla dama u belom. Visoka, vitka, ozbiljna i otresita plavuša koja je obavila operaciju. Pokazalo se kasnije da je to uradila odlično.
Neka mi ne zameri što je se ipak nerado sećam.
4. mart 2018.
Tog sam leta imala dvanaest godina.
Kao i svake godine, desetak dana školskog raspusta sam provodila kod tetke u drugom gradu. Ali, tog je leta sve nekako bilo drugačije nego ranijih godina. Gotovo sam sigurna da znam šta je tople bezbrižne dane obasjalo nekim posebnim sjajem i, za sva vremena, urezalo ih u, inače varljivo, sećanje, ali to je tema za neku drugu priču. Biće vremena.
U velikom dvorištu, što ga je zatvaralo nekoliko trospratnica, igrali smo se neumorno po nepisanom, a svima dobro poznatom, dnevnom rasporedu. Poslepodneva su bila rezervisana za igre u kojima su učestvovali svi, i dečaci i devojčice, gotovo bez obzira na uzrast. Najčešće su to bile žmurke. Prepodneva smo pak provodili u istraživanju dvorišta u malim grupama, najčešće po dvoje, ili troje, bliskih godina i interesovanja.
Moje dve drugarice, plavokose sestre, od kojih je jedna bila malo starija, a druga malo mlađa od mene, i ja, brale smo cveće što je potpuno divlje raslo na obodu dvorišta i od njega pravile venčiće. Od svih vrsta sećam se samo vodopije, valjda zato što je stabljika bila jaka i s mukom smo je kidale i savijale.
7. mart 2018.
"Da joj oči, ko različak plave,
Samo za me, samo meni sinu,
Osećanja nova da zapale
I sa duše tešku moru skinu.
Pa da pod tom mesečinom belom,
Nad knjigama ne venem i mrem,
Već da i ja srećan biti smem.
Združen s tuđom mladošću veselom,
Nad sopstvenom da ne tugujem."
4. mart 2018.
Tog sam leta imala dvanaest godina.
Kao i svake godine, desetak dana školskog raspusta sam provodila kod tetke u drugom gradu. Ali, tog je leta sve nekako bilo drugačije nego ranijih godina. Gotovo sam sigurna da znam šta je tople bezbrižne dane obasjalo nekim posebnim sjajem i, za sva vremena, urezalo ih u, inače varljivo, sećanje, ali to je tema za neku drugu priču. Biće vremena.
U velikom dvorištu, što ga je zatvaralo nekoliko trospratnica, igrali smo se neumorno po nepisanom, a svima dobro poznatom, dnevnom rasporedu. Poslepodneva su bila rezervisana za igre u kojima su učestvovali svi, i dečaci i devojčice, gotovo bez obzira na uzrast. Najčešće su to bile žmurke. Prepodneva smo pak provodili u istraživanju dvorišta u malim grupama, najčešće po dvoje, ili troje, bliskih godina i interesovanja.
Moje dve drugarice, plavokose sestre, od kojih je jedna bila malo starija, a druga malo mlađa od mene, i ja, brale smo cveće što je potpuno divlje raslo na obodu dvorišta i od njega pravile venčiće. Od svih vrsta sećam se samo vodopije, valjda zato što je stabljika bila jaka i s mukom smo je kidale i savijale.
7. mart 2018.
"Da joj oči, ko različak plave,
Samo za me, samo meni sinu,
Osećanja nova da zapale
I sa duše tešku moru skinu.
Pa da pod tom mesečinom belom,
Nad knjigama ne venem i mrem,
Već da i ja srećan biti smem.
Združen s tuđom mladošću veselom,
Nad sopstvenom da ne tugujem."
Jesenjin
Nema komentara:
Objavi komentar