Sreda. Dan izabran za penjanje na Musalu. Vremenska prognoza dobra. Toplo je. Po nebu tu i tamo razbacani oblačci. Jutro je, a ja sam umorna - dve sam noći vrlo loše spavala. Od strepnje, od straha, od uzbuđenja.
Prvi deo puta je bio naravno najlakši - gondola je savladala visinsku razliku od gotovo
1000 m i dovezla me na Jastrebetz (2363 m).
Drugi deo puta je trajao gotovo čitav sat, ali je staza išla obodom padine, pa se po ravnom moglo lako da kreće. Užitak kvari gužva. Mnogo je ljudi; stalno ti neko duva u vrat. Stalno ti nekom duvaš u vrat.
Prvi deo puta je bio naravno najlakši - gondola je savladala visinsku razliku od gotovo
1000 m i dovezla me na Jastrebetz (2363 m).
Drugi deo puta je trajao gotovo čitav sat, ali je staza išla obodom padine, pa se po ravnom moglo lako da kreće. Užitak kvari gužva. Mnogo je ljudi; stalno ti neko duva u vrat. Stalno ti nekom duvaš u vrat.
Pored staze raste divan ljubičasti cvet. Stajem, puštam da me pretiču i slikam ga.
Kasnije otkrivam da sam upoznala bugarsku gorčicu (Gentianella bulgarica).
Treći deo puta počinje nakon kratke pauze uz planinarski dom. Penjem se stenovitom strmom stazom. To je tip staze koji mi najmanje prija. Sa svakim korakom duša mi je u nosu. Posle uspona lepa zaravan na kojoj se pružilo malo jezero. Voda je nestvarne zelene boje.
Počinje da duva dosta hladan vetar; polako se spušta vlažna sumaglica. Natičem šešir dublje na čelo i zakopčavam jaknu. Penjem se naredna bezmalo dva sata. Sve mi je teško, hladno mi je, smeta mi magla, bole me noge. Kada posrnem na steni po, verovatno, deseti, jedanaesti put, pogledam ozbiljno napred i vidim zaklon u daljini. I male, sitne figure ljudi koji su mu već nadomak.
Kasnije otkrivam da sam upoznala bugarsku gorčicu (Gentianella bulgarica).
Treći deo puta počinje nakon kratke pauze uz planinarski dom. Penjem se stenovitom strmom stazom. To je tip staze koji mi najmanje prija. Sa svakim korakom duša mi je u nosu. Posle uspona lepa zaravan na kojoj se pružilo malo jezero. Voda je nestvarne zelene boje.
Počinje da duva dosta hladan vetar; polako se spušta vlažna sumaglica. Natičem šešir dublje na čelo i zakopčavam jaknu. Penjem se naredna bezmalo dva sata. Sve mi je teško, hladno mi je, smeta mi magla, bole me noge. Kada posrnem na steni po, verovatno, deseti, jedanaesti put, pogledam ozbiljno napred i vidim zaklon u daljini. I male, sitne figure ljudi koji su mu već nadomak.
Nemam snage da ih pratim. Teška teška srca odlučujem da ih pustim da idu bez mene. Odustajem. Okrećem se. Dok se spuštam, počinje da pada kiša.
Nema komentara:
Objavi komentar