Zimi o letu - sećanje deseto

Tramonto

Kada boraviš na zapadnoj strani ostrva okruženog sredozemnim plavetnilom, onda, čini se, nema prirodnije stvari od uživanja u očaravajućem zalasku sunca. 

Ukoliko pritom za boravak izabereš popularno letovalište, gde se sezona ne završava ni kasnih septembarskih dana, nego se sve, imaš utisak, zahuktava kao da je početak, onda nema normalnije stvari od reke ljudi koja, negde malo nakon sedam sati uveče, kao po dogovoru, hrli starim ulicama ka gradskim zidinama što gledaju na pučinu, da majčicu zvezdu još jednom otprati na počinak.



I sledećih desetak minuta nastane opšti metež; svi užurbano traže najbolje mesto za najbolji pogled, za najbolji snimak...

I niko nije svestan da ih sa oboda šetališta nemo posmatraju raznobojne cvetne glavice pitajući se šta je, zaboga, svim tim ljudima da se ponašaju kao radoznala, nestašna deca koja o ovom svetu ne znaju još gotovo ništa.

Među tim cvetnim posmatračima, ona



setno razmišlja o svojoj postojbini koja joj je i mislima i miljama bliža nego italijansko kopno.