Zen priče uz šoljicu čaja

Nan-ina, japanskog učitelja zena, poseti jednoga dana neki univerzitetski profesor s namerom da se kod njega raspita o zen-učenju.

Nan-in posluži čaj. Do vrha napuni šoljicu svog gosta, no nastavi i dalje sipati.
Profesor je gledao kako se čaj preliva, pa u jednom trenutku ne izdrža, već poviče:
"Prepuna je! U nju ne može više ništa da stane!"

"Baš kao i ova šoljica", reče Nan-in, "i ti si dupke pun svojih uverenja i pretpostavki. Kako ti mogu protumačiti zen, ako pre toga nisi ispraznio svoju šoljicu?"



30. mart 2018.

Učitelji zena svoje mlade učenike vežbaju da se izraze. Dva su zen hrama imala po jednog svog malog štićenika. Jedan od njih bi, idući svako jutro da nabavi povrće, sretao na svom putu drugog.
"Kuda ideš?", pitao bi jedan.
"Idem kud god me noge nose", odgovori drugi.
Ovaj odgovor zbuni prvog dečaka i ovaj otiđe do svog učitelja po pomoć. "Sutra izjutra", reče mu učitelj, kada sretneš tog momčića, postavi mu isto pitanje. On će ti isto odgovoriti, a ti ga onda upitaj: "A ako nemaš noge, onda kuda ideš?" To će ga srediti."

Dečaci se opet sretoše sledećeg jutra.
"Kuda ideš?", upita prvi.
"Idem kud god vetar dune", odgovori drugi.
Ovo mladića opet dovede u škripac, i svoj poraz ispriča učitelju.
"Upitaj ga kuda ide ako nema vetra", predloži učitelj.

Sledećeg dana dečaci se sretoše po treći put.
"Kuda ideš?", upita prvi dečak.
"Idem na pijacu da kupim povrće", odgovori drugi.



31. mart 2018.

Mnogo učenika je izučavalo meditaciju kod učitelja zena Sengaia. Jedan od njih je običavao da noću ustane, preskoči zid hrama i ode u grad na provod.

Sengai, nadzirući spavaonice, otkri jedne noći da ovaj učenik nedostaje i takođe pronađe visoku stolicu koju je ovaj koristio da se popne na zid. Sengai ukloni stolicu i stade na njeno mesto.

Kada se lutalica vratio, ne znajući da je sada Sengai bio stolica, stavi svoje noge na učiteljevu glavu i sa nje skoči na zemlju. Uvidevši šta je učinio, on se užasnu.

Sengai reče: "Rano izjutra je prilično hladno. Pripazi da ne nazebeš."

Učenik više nikada ne izađe noću.



5. april 2018.

Vraćajući se iz manastira jedne kišne večeri, dva kaluđera naiđu na prelepu mladu ženu koja stoji ispred ogromne bare od kiše i ne može da pređe ulicu. Stariji od dvojice kaluđera priđe mladoj ženi, podigne je i prevede preko bare na drugu stranu ulice i nastavi da hoda prema manastiru. 

U neko doba uveče, mlađi kaluđer dođe do starijeg i upita ga: "Gospodine, nama je, kao kaluđerima, zabranjeno da dotaknemo ženu, zar ne?”
"Da, brate", odgovori stariji kaluđer.
"Ali, gospodine, kako ste onda podigli ženu i preveli je preko bare?"
Stariji kaluđer se nasmeši i reče: "Ja sam je ostavio na drugoj strani ulice, ali je ti još uvek nosiš."

6. april 2018.

Dvadeset sveštenika i jedna sveštenica, koju su zvali Ešun, meditiralo je sa nekim zen učiteljem.

Ešun je bila veoma lepa, iako joj je glava bila obrijana i haljina prosta. Nekoliko sveštenika se tajno zaljubilo u nju. Jedan od njih joj je napisao ljubavno pismo, tražeći da se tajno sastanu.

Ešun nije odgovorila. Sledećeg dana učitelj je održao predavanje grupi i, kada je ono bilo završeno, Ešun ustade. Obraćajući se onome koji joj je pisao, reče: 

"Ako me zaista toliko voliš, dođi i zagrli me sada."

7.april 2018.

Pre mnogo godina u Kini živeše dva prijatelja, jedan koji je vešto svirao na harfi i jedan koji je vešto slušao.

Kada je jedan svirao ili pevao o planinama, drugi bi govorio: "Vidim planinu pred nama."

Kada je jedan svirao o vodi, onaj što sluša bi rekao: "Evo jurećeg potoka!"

Ali onaj što sluša se razboli i umre. 

Njegov prijatelj pokida žice na svojoj harfi i više nikad ne zasvira.

Saga o Solanumu

Tokom jedne pretprošlogodišnje majske šetnje, prolazeći pored nekog staroledinačkog dvorišta, u bujnom zelenilu što je nadvisivalo metalnu ogradu, ugledah tri cveta, meni tada nepoznate vrste, kako odvažno proviruju na ulicu. Bili su tako upečatljivi sa tim tamno ljubičastim laticama (blago povijenim unazad) i jarko žutim prašnicima stisnutim jedan do drugog, da sam po tome lako identifikovala i upamtila paskvicu.

Tokom jedne prošlogodišnje avgustovske šetnje, prolazeći pored nekog dvorišta u glavnom gradu malenog grčkog ostrva, uz samu kamenu ogradu, ugledah rascvetali grm sa cvetovima veoma sličnim onima koje sam poznavala. Bili su, doduše, nešto veći i širi, trubastog oblika i svetlije ljubičaste boje što pomalo "vuče" na plavo, ali sve ostalo je bilo dovoljno slično da otkrijem da je reč o plavom krompirovom grmu - paskvičinom rođaku po rodu.

Tada sam mislila da su ova dva događaja moja dva prva susreta sa rodom Solanum.
Ah, u kakvoj sam velikoj zabludi bila!



14. mart 2018.

Sada već sa stoprocentnom sigurnošću mogu da tvrdim da se prvi Solanum kojeg sam upoznala krio pod imenom Solanum tuberosum. I da sam seosko dete poznavala bih njegov cvet, pa bi mi odmah bilo jasno, bez imalo znanja iz botanike, ili latinskog jezika, zašto se encijan naziva plavim krompirovim grmom. Ovako, živeći u tami neznanja, uživala sam u ovom jestivom Solanumu na nebrojeno mnogo načina, od kojih je ubedljivo najbolji - u ljusci pečen sipkavi vlasinski krompir sa mrvicom kajmaka preko.



15. mart 2018.

Solanum lycopersicum koji je rastao u našoj nekadašnjoj bašti služio je svojem uzgajivaču (mojoj majci) na čast. Ne zna se ko se više radovao njegovoj pojavi, da li ptice iz okolnih retkih hrastovih šumaraka nestrpljive da se plodovi zacrvene, ili mi, čija su sva čula priželjkivala poznato neopisivo uživanje, jer je ovaj paradajz bio lep, krupan, topao, božanstveno mirisan i toliko ukusan da smo ga jeli odmah po branju.



17. mart 2018.

Pričati danas o nekadašnjim gastronomskim uživancijama koje nam je pružao Solanum melongena moglo bi se okarakterisati bezmalo kao jeres. Kako i ne bi kada se savremeni nutricionisti već izvesno vreme mršte i na samo pominjanje termina "pohovanje".

Nikada se nećemo razumeti. Oni u pohovanom plavom patlidžanu vide samo najštetniji način termičke pripreme hrane, a mi tople sunčeve zrake što padaju na zlatne kriške pripremljene za letnji nedeljni ručak našeg detinjstva.



20. mart 2018.

Ovaj Solanum vodi poreklo iz Južne Amerike. Smatra se da su ga uzgajale još stare Inke. Njegov cvet liči na cvet krompira. Uzgaja se baš kao i paradajz. Plod izgledom podseća na krušku; može biti mali poput šljive, ali i veliki kao avokado. Po nekima ima ukus dinje; drugi smatraju da više liči na krastavac.

Siroti mali Pepino (Solanum muricatum). Kako da, u ovom surovom svetu budeš svoj i originalan, kad je poređenje jedina stilska figura kojom te opisuju?



22.mart 2018.

Kada pročitaš rečenicu "Tamarilo je subtropsko voće kojim možete zameniti paradajz.", prvo što ti padne na pamet je: "Ko je ovde lud?".

Nama koji smo odrasli na jednostavnoj logici "Ono što se jede slano, to je povrće; ono što se jede slatko, to je voće." gornja tvrdnja ne može da posluži ni kao školski primer korektne prostoproširene rečenice.

A botaničari su jasni: "Pod voćem se podrazumeva samo ono što se razvija iz plodnika biljke koja cveta, dok se pod povrćem podrazumevaju ostali delovi biljke: koren, list i stablo." Ili u prevodu, voće je jabuka, kruška, breskva, ali i paradajz i tikvica, dok u povrće spadaju: korenje (repa i krompir), lišće (spanać, zelena salata i kelj) i stabla (celer i brokoli).

Setite se ovoga kada sledeći put posolite paradajz.



24. mart 2018.

Ako sok od limuna zovemo limunada, a sok od narandže oranžada, kako bismo zvali sok od pomoćnice Solanum quitoense kojoj je ime narandžilja?

Sreća da ova pomoćnica iz Ekvadora ima i drugo, "zgodno" ime - Lulo, pa je stvar rešena. Napitak se zove lulada.

Lulo je citrusnog ukusa, pa ga i kulinari smatraju voćem. Presekom podseća na paradajz (a na šta bi drugo?), ukusom na kombinaciju narandže, limete, rabarbare i ananas, a nemogućnošću da bude autentičan i izbegne poređenje sa drugima - na pepino.

Od konopljike do erike

Evo me (nas) na 201. stepeniku.

Kada se osvrnem iza sebe, vidim dve stotine biljnih cvetnih bića, od kojih veoma veliki broj nisam, do prošlog aprila, ni poznavala. A rasla su svih ovih godina (neka povučeno i skromno, neka drčno i napadno) svuda oko mene. Rastužuje me pomisao da sam protraćila silno vreme u neprimećivanju; teši me mudrost da Nikada nije kasno da se stvari promene.

Kada pogledam ispred sebe, samo naslućujem šta me tamo čeka: kakvi susreti, kakva iznenađenja, kakva prirodna čuda, kakva lepota. I s radošću hrlim svemu tome u susret.

Kada obratim pažnju na stepenik na kome stojim, shvatam da na njemu raste biljka čijeg sam prisustva postala svesna tek pre mesec dana, početkom februara, kada je procvetala sasvim sitnim svetloružičastim duguljastim visećim cvetovima sakupljenim u grozdaste cvasti okružene podjednako malim igličastim listovima, tik iznad tla, na mestu pored kojeg prolazim gotovo svakog dana, čak nekoliko puta.

A kada je nedelju dana kasnije, na samom kraju blage zime pao, tada već uveliko, neočekivani sneg i na ovaj maleni rascvetali grm, postalo je jasno da ne pada sneg da pokrije breg, niti da svakoj zveri otkrije trag, već da zimocvet svima u usnelom, neuglednom okruženju razbije  melanholiju i pokaže svoju blistavu lepotu.