Mala škola hortikulture - Hrizantema I-XIII

Još pre samog završetka ciklusa "Jesenji vrt" bila sam čvrsto rešena da na tu priču stavim tačku odmah nakon poslednje, pete biljke. A onda sam postala svesna da mi se po mislima vrzma još ponešto što mi ne da da se okrenem i odem. Kao da je priča ostala nedovršena. 

A onda sam na sajtu "Love ‘n Fresh Flowers" ugledala ovu fotografiju

i shvatila da tu još ima toliko skrivene lepote da joj moram posvetiti još malo pažnje.

Uz to, kopakalo me je i onih trinaest tipova cvetova jesenje ruže. 

A nisam ništa rekla ni o kultivarima.

Verovatno sam mogla da dodam još i ovo... i još ono...

I tako je nastala mala škola hortikulture. 

Jesenji vrt - kandidat peti

Biljka koja može biti jedno-, dvo- ili višegodišnja, a odlikuje se predivnim žutim cvetovima sa crnim središtem, zbog čega veoma podseća na suncokret, pripada familiji Glavočika i vuče poreklo iz Severne Amerike. Može biti jako niska (30 cm), ali i jako visoka (2 m). Ima je u gotovo svakom vrtu u kasno leto i na jesen. Grmolikog je rasta, dlakave stabljike i dlakavih listova. Osim zlatnožute boje, cvetovi mogu biti u kombinaciji žute, narandžaste, crvene i smeđe boje.
Danas postoji 25 prepoznatih vrsta. U našim vrtovima su najčešće trajnice: R. fulgida, R. laciniata, R. nitida i R. maxima i jednogodišnje vrste R. hirta i R. bicolor.

Ime joj je dao čuveni Karl Linus u čast svog profesora na Upsala Univerzitetu Olofa Rudbeka Mlađeg i njegovog oca, Olofa Rudbeka Starijeg), koji su bili botaničari.

Rudbekija nije rasla u baštama mojih baka, ali da jeste, one bi je sasvim sigurno zvale narodskim imenom - Pupavica.

Da li bi bilo rudbekije u mom vrtu?
Svakako.

Kako se ijedan vrt može zamisliti bez cveta koji svojim prisustvom kaže: "Ohrabrenje. Pravda. Nepokolebljivost." ?

Jesenji vrt - kandidat četvrti

Izvorno američki rod cvetnih biljka iz familije Glavočika, koji raste do visine od jednog metra, niče od jula do oktobra i varira u bojama od svetlo ružičaste do bledo ljubičaste, tradicionalni je lek Indijanaca i savremeno sredstvo za borbu protiv prehlada i jačanje imuniteta. Ime mu dolazi od grčke reči "echinos" (jež), čime se opisuje bockav izgled cvetne glavice.

U medicinske svrhe se koriste Echinacea purpurea, E. angustifolia i E. pallida.
Svaki deo biljke - koren, stabljika, lišće i cvet - može se iskoristiti u lekovite svrhe.
Razni varijeteti su prekrasno ukrasno cveće.



Ehinaceja (Echinacea) nije cvet iz bašti mojih baka, mada sam prilično sigurna da bi je one, da su bile u prilici, rado gajile. Pogotovu što je u govoru cveća ona pojam za zdravlje i snagu.

Da li bi u mojoj zamišljenoj bašti bilo mesta za nju?
Svakako.

Nijedna osoba koja sebi laska da je esteta ne bi bila "imuna" na ovoliku lepotu.

Jesenji vrt - kandidat treći

Biljka čije ime na starogrčkom znači "zlatni cvet" u Aziji simbolizuje sreću i dug život, pa se zato beli i žuti cvetovi vrste C. morifolium potapaju u vrelu vodu i piju kao čaj.

U Koreji cvetovima ove biljke aromatizuju pirinčano vino, dok se u Kini njeni listovi kuvaju i jedu kao salata. Japanci malim biljkama ukrašavaju sašimi.

Ona se kod nas ne koristi u nacionalnoj kuhinji, već kao nezaobilazan element svakog jesenjeg cvetnog aranžmana. Upravo to je razlog što se smatra cvetom meseca novembra.



Hrizantema (Chrysanthemum) je cvet iz bašti naših baka, ali su ga one rađe zvale Jesenja ruža.

U tadašnjem govoru cveća crvenom hrizantemom se poručivalo "Volim te!", a žutom "Ljubav slabi."
U današnje vreme teško bi bilo dodeliti značenje svakom kultivaru, s obzirom na njihov impozantan broj svrstanih u čak 13 prepoznatih grupa.

Da li bi u mojoj zamišljenoj bašti bilo mesta za nju?
Svakako.

Nijedna osoba koja sebe smatra oslobođenom praznoverja ne bi ustukla pred trinaest različitih cvetnih glavica.

Jesenji vrt - kandidat drugi

Još 1735. godine ovu je trajnu zeljastu biljku opisao otac taksonomije Karl fon Line i svrstao je u rod Aster, što nimalo ne čudi s obzirom da njeni cvetovi zaista podsećaju na zvezdu. Prezime joj je grčkog porekla, a ime latinskog;poznato je da ga je po prvi put spomenuo slavni Vergilije u nekoj svoj pesmi, ali šta ono zapravo znači, to niko živi ne zna.

Znala sam od ranije da je imenovanju biljaka često nedostajalo skromnosti, ali evo "krunskog dokaza" da ni logike nije bilo u velikim količinama.



Zvezdan (Aster amellus) je cvet iz bašti naših baka, ali su ga one znale pod imenom Lepa Kata.

U tadašnjem govoru cveća ova je biljka predstavljala opraštanje na odlasku ili strpljenje i prefinjenost. Pomalo zlurado pretpostavljam da se podrazumevalo da je zvezdan odlazio, a lepa kata strpljivo čekala.

Da li bi u mojoj zamišljenoj bašti bilo mesta za nju/njega?
Svakako.

Nijedan nostalgičar koji drži do sebe ne bi lako odustao od starinskog šarma prohujalih vremena.

Jesenji vrt - kandidat prvi

Jednogodišnja zeljasta biljka iz porodice Glavočika, uspravne jednostavne ili dvostruke, dlačicama prekrivene, stabljike, ovalnih, skoro srcolikih listova sa cvetovima bele, ružičaste, ljubičaste, narandžaste, crvene ili žute boje sakupljenim u glavičaste cvasti, poreklom iz Meksika, gledaj sad čuda, dobila je ime po nemačkom biologu Johanu Gotfridu Cinu koga će nauka pamtiti po delu Descriptio anatomica oculi humani, u kojem je prvi detaljno i sveobuhvatno opisao anatomiju ljudskog oka. Predlog za ovakvo odavanje počasti dao je čuveni Karl fon Line.

Moje mišljenje o ovakvim imenovanjima opšte je poznata stvar, pa ga ovde neću ponavljati. Reći ću samo:
Čudni su putevi ... botanički.



Cinija (Zinnia elegans) je cvet iz bašti naših baka, ali su ga one znale pod imenom Lepi čovek.

U tadašnjem govoru cveća cinija je predstavljala zamišljenost ili misli posvećene odsutnom prijatelju. Svojim je prisustvom slala poruku: Žao mi je što nisi ovde.

Da li bi u mojoj zamišljenoj bašti bilo mesta za ciniju?
Svakako. 

Nijedan romantik koji drži do sebe ne bi odoleo ovakvom nasleđu.

Jesenji vrt

Ako si rođen u horoskopskom znaku čiji je element Zemlja, a omiljeni hobi baštovanstvo, pravo je čudo kada si vatreni pristalica života u stanu.Takvoj pristalici pojmovi "kuća", "dvorište" i "bašta" često su čiste misaone imenice. Pogotovu u jesen.



Tešim se da je tome razlog celoživotno stanovanje u zgradi, a ne urođena lenjost.

A onda dođeš u neke godine, kada stvari koje su ti izgleda suđene, jer su "zapisane u zvezdama", polako počinju da ti bivaju važne. Iako ranije nisi ni mislio na njih, ili si bar mislio  da ne misliš, sada ti okupiraju pažnju i troše slobodno vreme.

Kada uhvatiš sebe da razmišljaš koje bi cveće zasadio u svom vrtu, da ga kojim slučajem imaš, znaj da je došlo vreme da pređeš u suprotni tabor.

Nomen est omen

  i njene novembarske imenjakinje

Kucamo na vrata zaboravljenih cvetova - deo treći

Pyracantha coccinea
PIRAKANTA
Vatreni grm/Ognjeni trn/Glogovica/Divlja trnovina



Ovaj zimzeleni grm s proleća cveta brojnim sitnim bledoružičastim cvetovima što su sakupljeni u gronjaste cvasti. Iz cvetića se razvijaju najpre zelene bobice, koje krajem leta, zavisno od vrste, poprimaju žarko crvenu, narandžastu ili žutu boju. Bobice ostaju na biljci i tokom zime, pa ne čudi što je ona čest ukras i najzahtevnijih vrtova i parkova.

Čvrste grane, sitni kožasti listovi i oštre bodlje čine da pirakanta dobro podnosi razdoblja suše, niske temperature, sneg i led, otporna je na gradska zagađenja i bez posebnih zahteva u pogledu vrste zemljišta. 

Naziv "pyracantha" se sastoji od grčkih reči "pyr"= vatra i "acanthos"= trn. Reč "coccinea" je latinska i znači grimiznocrvenu boju. S obzirom da je engleski naziv ove biljke firethorn, lako je zaključiti da je odsustvo mašte globalna pojava.

Kucamo na vrata zaboravljenih cvetova - deo drugi

Echium vulgare
LISIČINA
Lisičiji rep/Lisičije uvo/Vučji rep



Priznajem, čitava ta stvar oko davanja imena biljkama mi i dalje toliko zaokupljuje pažnju, da se toga prosto nikako ne mogu osloboditi. A i kako bih, kada sa svakom novom informacijom situacija postaje sve zanimljivija.

Evo vam jedan svež primer: biljku koja raste svuda živo, na suvim travnjacima, neobrađenim zemljištima, uz obale, duž puteva i nasipa, narod zove Lisičiji rep. Ponegde doduše i Vučiji rep, ali to ne menja na stvari.

I to je u redu. Lako ti je da poveruješ da je ova biljka, visoka čitav metar i sva dlakava i čekinjasta nekoga nekada zaista podsetila na rep pomenutih divljih životinja.

A onda saznaš da rod kome pripada lisičina nosi naziv Echium po starogrčkoj reči echis za zmiju otrovnicu, jer, paz'te sad, njen cvet ima oblik zmijske glave.
Pa uhvati ti sad tu neku logiku.

Ruku na srce, ovde moram da stavim malu ogradu - ja zaista ne mogu da tvrdim da nekada davno nije živeo neki stvor sa zmijskom glavom i lisičijim repom koji je naše pretke vijao po livadama i pašnjacima. 
A to bi objasnilo sve.

Što se mene tiče, ja ću, (blago?) profesionalno deformisana, ovu biljku upamtiti kao Lakmus-cvet. 

Razlog za ovo je zaista veoma logičan: Dok je biljka sasvim mlada, njen ćelijski sok je kiseo, pa su njene latice na početku cvetanja prekrasne svetloružičaste boje. Kako vreme odmiče, sok postaje alkalan, a latice se boje u plavo.

I sve je došlo na svoje mesto.

Kucamo na vrata zaboravljenih cvetova - deo prvi

Linaria vulgaris

LANILIST
Žuta zevalica/Konopljanka/Divlji lan/Bogorodičin lan/Lanika/Lanuga



Kada znaš da botanički naziv roda Linaria potiče od latinske reči linum (lan) i da je dat ovoj biljci zbog sličnosti njenih listova sa listovima lana, onda ti naziv LANILIST više i ne izgleda tako maštovito, kao na početku. A kad saznaš i ostala narodna imena, začudiš se kako to nisi odmah i sam zaključio.

Kada pročitaš da su engleski nazivi za ovu biljku: Toadflax/Imprudent lawyer/Butter-and-eggs, zapitaš se ko li je bio tako (luckasto) domišljat.

Kada se cvet stisne sa strane, on se kao i kod svake druge zevalice, pretvori u malu čeljust, koja je nekada davno nekog podsetila na otvorena usta žabe krastače. 

Ima li takva usta i nesmotreni advokat kada podzine, sam Bog zna.

Svi pak znamo da je drugačija asocijacija lako objašnjiva: nekoga su latice lanilista,  žute izvana, a narandžaste u sredini, podsetile na, šta bi drugo do, maslac i jaja. 

Kucamo na vrata zaboravljenih cvetova - predgovor

Pri nedavnoj "generalki" sadržaja na računaru, pronađem nekoliko (sada već davno načinjenih) fotografija biljaka čije cvetove viđam posvud, a koje su ipak, na moje veliko čuđenje, ostale nekako "van radara" i nisu se pojavile među odabranim društvom na blogu. Kao da se baš nikako nisu uklapale ni u jedan dosadašnji ciklus.

Slučaj tih triju sirotica me podsetio na rubriku "Kucamo na vrata zaboravljenih asova" kultne sportske emisije sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka Indirekt. Indirekt se prikazivao svakog ponedeljka na drugom programu Radio televizije Beograd u 19 sati. Još se i dan danas sećam otmenog stava voditelja i urednika Marka Markovića i odjavne špice u kojoj u slow motion-u Đurđa Bjedov pliva uz Šumanovo "Sanjarenje".

Elem, kada su već čekale tako dugo, onda bar nek im nastup bude pompezno najavljen:

Novembarske boje

Bez komentara

 
 
 
 
 
 

Oktobarska ikebana ili Uticaj (jednog) belog konja na blog o cveću

Bulevar koji se pruža čitavom dužinom našeg naselja završava se (za putnike namernike naglo i iznenada) oštrom krivinom u levo, što svakodnevnu saobraćajnu gužvu, gotovo na smešan način, odjednom "baca" na drugu ivičnu saobraćajnicu.

Onaj koji bi, kojim slučajem, na toj raskrsnici skrenuo desno, našao bi se, bezmalo odmah, okružen poslovnim objektima ove blago industrijske zone, ali mu svakako ne bi promakla jedna prazna parcela, dovoljne veličine da bude lokacija za budući, u današnje vreme tako popularan supermarket, kako je to godinama najavljivao ko zna otkad tu postavljeni bilbord. Reklamu je vremenom toliko nagrizla rđa da je nedavno uklonjena, čime se ponovo otvorio pogled na to poveće parče zemlje uraslo u nisko žbunje i raznoliko granje i rastinje.

Na parceli raste samo jedno jedino drvo i to u njenom samom centru. Upravo za to drvo, vlasnik male ergele sa ruba naselja svakog je jutra, po toplom i sunčanom oktobarskom vremenu, vezivao jednog belog konja da po čitav dan pase a da pri tom ne mora niko da ga čuva i pazi da ne odluta.

I vezani konj, sav neugledan i zapušten, predano je pasao travu lenjo se pomerajući svuda okolo onoliko koliko mu je kanap kojim je bio vezan dozvoljavao.

Trajalo je to desetak dana. Jednog jutra konja više nije bilo. Ono što je iza njega ostalo bio je gotovo savršen krug niske trave, po čijem je obodu, sve do trotoara, širinom ne većom od dva metra, nastavila da raste visoka "ograda" od nepopasalog bilja.

Ovaj oktobarski buketić ubran je upravo na tom mestu.

Рила - деcети ден

Došao je i taj dan.
Poslednja šetnja će nam ostati u sećanju po lepoj šumskoj stazi i njenim zanimljivim stanarima: