Mala škola hortikulture - Hrizantema (IV)

Pojam kultivar se pojavio iz potrebe da se napravi razlika između divljih biljaka i onih sa karakteristikama koje su se razvile kontrolisanim uzgojem.

I ako ste i na trenutak pomislili kako je čitava stvar oko kultivara mlada i iz nama bliskih vremena, trba odmah da vam bude jasno da to nije tačno.

Razliku između "prirodnih" i gajenih biljaka prvi je uspostavio starogrčki filozof Teofrast. Rodom sa Lezbosa, došao je u Atinu još kao mladić da bi pristupio Platonovoj školi. Nakon Platonove smrti pridružio se Aristotelu. Aristotel je bio zadivljen njegovim darom elokvencije, poveravao mu je svoje spise, a kasnije ga imenovao svojim naslednikom na mestu upravitelja škole.

Zbog svojih dela Sistematika bilja (Historia Plantarum) i Fiziologija bilja smatra se ocem botanike. Bio je cenjen i uvažavan. Smatrao je da životinje ne postoje da bi ih ljudi koristili za ishranu, kada već ima biljaka u izobilju. Ne čudi što je bio vegetarijanac.



Zašto je njegovo ime dato upornom i štetnom korovu (Teofrastova lipica ili teofrastov mračnjak - Abutilon theophrasti) ostaje da se nagađa, kao što ostaje otvoreno pitanje da li je stvarno bio frajer kakvim je izvajan.

Ali, vratimo se mi iz Stare Grčke u današnje dane i uočimo cvet posebnog kultivara hrizanteme

čije se latice završavaju "kašičicama", pa dopustimo praktičarima da ovaj tip nazovu prosto Kašika.

Mala škola hortikulture - Hrizantema (III)

Zašto čekati da prođe puno vremena do sledećeg "časa" ako su učenici željni znanja?
Može se puno toga saznati i na malom odmoru.

Na primer to da za imenovanje kultivara postoje pravila koja kažu da se njegov naziv formira od latinskog botaničkog naziva roda/vrste dodavanjem naziva kultivara koji je na narodnom jeziku i obavezno pod jednostrukim navodnicima.

Primera radi, recimo odmah da na slici

vidimo kultivar pod imenom Chrysanthemum 'Purple Light'.

Ovaj kultivar očigledno ne pripada ni tipu "četka", ni tipu "pauk". On se odlikuje cvetom oblika

koji neke podseća na sasvim drugi cvet - anemonu, a neki ga prepoznaju po centralnom disku okruženom laticama poput suknjice.

Pri odlučivanju o imenovanju tipa, pobedili su oni prvi. Ovi drugi, skloni praktičnijim i očiglednijim rešenjima, moraće da čekaju neku drugu priliku.

Mala škola hortikulture - Hrizantema (II)

I gde smo ono prošlog puta stali?

Ah, da, kod kultivara.

Da bih opravdala ono "škola" u nazivu posta, imam "obavezu" da kažem sledeće: kultivar je taksonomska jedinica, osnovna klasifikacijska kategorija gajenih biljaka. Da bi nešto moglo da bude kultivar mora da ispuni tri kriterijuma: prepoznatljivost, homogenost i stabilnost, što bi zapravo značilo da kultivar mora da ima osobine koje će ga razlikovati od drugih, a uz to biti ujednačene i postojane u svojim obeležjima i koje će se prilikom reprodukcije zadržati.

Sada smo zaslužili da pređemo na lakši i lepši deo: hrizantemski tip 2.

Bez mnogo priče, obratimo pažnju ponovo samo na oblik cvet. Zapitajmo se: - Na šta me  podseća ova slika:

?

Uopšte ne sumnjam da ste rekli: - Na pauka.

I bili ste potpuno u pravu.

Svaki sledeći put kada ugledate ovakvu hrizantemu
,
možete da demonstrirate svoje znanje.

Ako je pri tome prisutna i osoba koju želite da zadivite, kud ćete bolju priliku.

Mala škola hortikulture - Hrizantema (I)

Pre nekih 10.000 godina na teritoriji danas poznatoj pod nazivom Plodni polumesec nastao je prvi vrt. U njemu su naši preci gajili pretke današnje pšenice, ječma, graška i sočiva. Verovatno nije preterano odvažno poverovati da se "ubrzo" u vrtu pojavilo i prvo cveće.
Gde bi drugde, ako ne u kolevci ljudske civilizacije.

Ovaj daleki period povezujemo sa počecima onoga što danas znamo kao hortikultura.
A da je čovek od pamtiveka želeo da dostigne prirodu u maštovitosti i kreativnosti dokaz je na hiljade kultivara, pogotovu popularnih ukrasnih vrsta. Jedna od njih je i hrizantema, koja ima preko 40 poznatih vrsta i na hiljade kultivara. 
Kada sam nakon pregleda desetina slika različitih uzgajenih cvetova poželela da mogu da se u svemu tome lakše snađem, naleteh na sistematizaciju po kojoj se svi kultivari hrizanteme mogu, u zavisnosti od oblika cveta, razvrstati u 13 grupa/tipova.

Kako da razumem i zapamtim ovu podelu?

Verovatno tako što ću krenuti od nečeg najočiglednijeg i najlakšeg. Kao na primer, od oblika cveta

koji toliko podseća na četku, da je sasvim logično što se taj tip zove "četka".

Kada to znam, svaki put kada ugledam hrizantemu poput ove
,
neće mi biti potrebna nikakva botanička anatomska gnjavaža da prepoznam kom tipu pripada. 
Zar ne? 

Mala škola hortikulture - Hrizantema I-XIII

Još pre samog završetka ciklusa "Jesenji vrt" bila sam čvrsto rešena da na tu priču stavim tačku odmah nakon poslednje, pete biljke. A onda sam postala svesna da mi se po mislima vrzma još ponešto što mi ne da da se okrenem i odem. Kao da je priča ostala nedovršena. 

A onda sam na sajtu "Love ‘n Fresh Flowers" ugledala ovu fotografiju

i shvatila da tu još ima toliko skrivene lepote da joj moram posvetiti još malo pažnje.

Uz to, kopakalo me je i onih trinaest tipova cvetova jesenje ruže. 

A nisam ništa rekla ni o kultivarima.

Verovatno sam mogla da dodam još i ovo... i još ono...

I tako je nastala mala škola hortikulture. 

Jesenji vrt - kandidat peti

Biljka koja može biti jedno-, dvo- ili višegodišnja, a odlikuje se predivnim žutim cvetovima sa crnim središtem, zbog čega veoma podseća na suncokret, pripada familiji Glavočika i vuče poreklo iz Severne Amerike. Može biti jako niska (30 cm), ali i jako visoka (2 m). Ima je u gotovo svakom vrtu u kasno leto i na jesen. Grmolikog je rasta, dlakave stabljike i dlakavih listova. Osim zlatnožute boje, cvetovi mogu biti u kombinaciji žute, narandžaste, crvene i smeđe boje.
Danas postoji 25 prepoznatih vrsta. U našim vrtovima su najčešće trajnice: R. fulgida, R. laciniata, R. nitida i R. maxima i jednogodišnje vrste R. hirta i R. bicolor.

Ime joj je dao čuveni Karl Linus u čast svog profesora na Upsala Univerzitetu Olofa Rudbeka Mlađeg i njegovog oca, Olofa Rudbeka Starijeg), koji su bili botaničari.

Rudbekija nije rasla u baštama mojih baka, ali da jeste, one bi je sasvim sigurno zvale narodskim imenom - Pupavica.

Da li bi bilo rudbekije u mom vrtu?
Svakako.

Kako se ijedan vrt može zamisliti bez cveta koji svojim prisustvom kaže: "Ohrabrenje. Pravda. Nepokolebljivost." ?

Jesenji vrt - kandidat četvrti

Izvorno američki rod cvetnih biljka iz familije Glavočika, koji raste do visine od jednog metra, niče od jula do oktobra i varira u bojama od svetlo ružičaste do bledo ljubičaste, tradicionalni je lek Indijanaca i savremeno sredstvo za borbu protiv prehlada i jačanje imuniteta. Ime mu dolazi od grčke reči "echinos" (jež), čime se opisuje bockav izgled cvetne glavice.

U medicinske svrhe se koriste Echinacea purpurea, E. angustifolia i E. pallida.
Svaki deo biljke - koren, stabljika, lišće i cvet - može se iskoristiti u lekovite svrhe.
Razni varijeteti su prekrasno ukrasno cveće.



Ehinaceja (Echinacea) nije cvet iz bašti mojih baka, mada sam prilično sigurna da bi je one, da su bile u prilici, rado gajile. Pogotovu što je u govoru cveća ona pojam za zdravlje i snagu.

Da li bi u mojoj zamišljenoj bašti bilo mesta za nju?
Svakako.

Nijedna osoba koja sebi laska da je esteta ne bi bila "imuna" na ovoliku lepotu.

Jesenji vrt - kandidat treći

Biljka čije ime na starogrčkom znači "zlatni cvet" u Aziji simbolizuje sreću i dug život, pa se zato beli i žuti cvetovi vrste C. morifolium potapaju u vrelu vodu i piju kao čaj.

U Koreji cvetovima ove biljke aromatizuju pirinčano vino, dok se u Kini njeni listovi kuvaju i jedu kao salata. Japanci malim biljkama ukrašavaju sašimi.

Ona se kod nas ne koristi u nacionalnoj kuhinji, već kao nezaobilazan element svakog jesenjeg cvetnog aranžmana. Upravo to je razlog što se smatra cvetom meseca novembra.



Hrizantema (Chrysanthemum) je cvet iz bašti naših baka, ali su ga one rađe zvale Jesenja ruža.

U tadašnjem govoru cveća crvenom hrizantemom se poručivalo "Volim te!", a žutom "Ljubav slabi."
U današnje vreme teško bi bilo dodeliti značenje svakom kultivaru, s obzirom na njihov impozantan broj svrstanih u čak 13 prepoznatih grupa.

Da li bi u mojoj zamišljenoj bašti bilo mesta za nju?
Svakako.

Nijedna osoba koja sebe smatra oslobođenom praznoverja ne bi ustukla pred trinaest različitih cvetnih glavica.

Jesenji vrt - kandidat drugi

Još 1735. godine ovu je trajnu zeljastu biljku opisao otac taksonomije Karl fon Line i svrstao je u rod Aster, što nimalo ne čudi s obzirom da njeni cvetovi zaista podsećaju na zvezdu. Prezime joj je grčkog porekla, a ime latinskog;poznato je da ga je po prvi put spomenuo slavni Vergilije u nekoj svoj pesmi, ali šta ono zapravo znači, to niko živi ne zna.

Znala sam od ranije da je imenovanju biljaka često nedostajalo skromnosti, ali evo "krunskog dokaza" da ni logike nije bilo u velikim količinama.



Zvezdan (Aster amellus) je cvet iz bašti naših baka, ali su ga one znale pod imenom Lepa Kata.

U tadašnjem govoru cveća ova je biljka predstavljala opraštanje na odlasku ili strpljenje i prefinjenost. Pomalo zlurado pretpostavljam da se podrazumevalo da je zvezdan odlazio, a lepa kata strpljivo čekala.

Da li bi u mojoj zamišljenoj bašti bilo mesta za nju/njega?
Svakako.

Nijedan nostalgičar koji drži do sebe ne bi lako odustao od starinskog šarma prohujalih vremena.

Jesenji vrt - kandidat prvi

Jednogodišnja zeljasta biljka iz porodice Glavočika, uspravne jednostavne ili dvostruke, dlačicama prekrivene, stabljike, ovalnih, skoro srcolikih listova sa cvetovima bele, ružičaste, ljubičaste, narandžaste, crvene ili žute boje sakupljenim u glavičaste cvasti, poreklom iz Meksika, gledaj sad čuda, dobila je ime po nemačkom biologu Johanu Gotfridu Cinu koga će nauka pamtiti po delu Descriptio anatomica oculi humani, u kojem je prvi detaljno i sveobuhvatno opisao anatomiju ljudskog oka. Predlog za ovakvo odavanje počasti dao je čuveni Karl fon Line.

Moje mišljenje o ovakvim imenovanjima opšte je poznata stvar, pa ga ovde neću ponavljati. Reći ću samo:
Čudni su putevi ... botanički.



Cinija (Zinnia elegans) je cvet iz bašti naših baka, ali su ga one znale pod imenom Lepi čovek.

U tadašnjem govoru cveća cinija je predstavljala zamišljenost ili misli posvećene odsutnom prijatelju. Svojim je prisustvom slala poruku: Žao mi je što nisi ovde.

Da li bi u mojoj zamišljenoj bašti bilo mesta za ciniju?
Svakako. 

Nijedan romantik koji drži do sebe ne bi odoleo ovakvom nasleđu.

Jesenji vrt

Ako si rođen u horoskopskom znaku čiji je element Zemlja, a omiljeni hobi baštovanstvo, pravo je čudo kada si vatreni pristalica života u stanu.Takvoj pristalici pojmovi "kuća", "dvorište" i "bašta" često su čiste misaone imenice. Pogotovu u jesen.



Tešim se da je tome razlog celoživotno stanovanje u zgradi, a ne urođena lenjost.

A onda dođeš u neke godine, kada stvari koje su ti izgleda suđene, jer su "zapisane u zvezdama", polako počinju da ti bivaju važne. Iako ranije nisi ni mislio na njih, ili si bar mislio  da ne misliš, sada ti okupiraju pažnju i troše slobodno vreme.

Kada uhvatiš sebe da razmišljaš koje bi cveće zasadio u svom vrtu, da ga kojim slučajem imaš, znaj da je došlo vreme da pređeš u suprotni tabor.

Nomen est omen

  i njene novembarske imenjakinje

Kucamo na vrata zaboravljenih cvetova - deo treći

Pyracantha coccinea
PIRAKANTA
Vatreni grm/Ognjeni trn/Glogovica/Divlja trnovina



Ovaj zimzeleni grm s proleća cveta brojnim sitnim bledoružičastim cvetovima što su sakupljeni u gronjaste cvasti. Iz cvetića se razvijaju najpre zelene bobice, koje krajem leta, zavisno od vrste, poprimaju žarko crvenu, narandžastu ili žutu boju. Bobice ostaju na biljci i tokom zime, pa ne čudi što je ona čest ukras i najzahtevnijih vrtova i parkova.

Čvrste grane, sitni kožasti listovi i oštre bodlje čine da pirakanta dobro podnosi razdoblja suše, niske temperature, sneg i led, otporna je na gradska zagađenja i bez posebnih zahteva u pogledu vrste zemljišta. 

Naziv "pyracantha" se sastoji od grčkih reči "pyr"= vatra i "acanthos"= trn. Reč "coccinea" je latinska i znači grimiznocrvenu boju. S obzirom da je engleski naziv ove biljke firethorn, lako je zaključiti da je odsustvo mašte globalna pojava.

Kucamo na vrata zaboravljenih cvetova - deo drugi

Echium vulgare
LISIČINA
Lisičiji rep/Lisičije uvo/Vučji rep



Priznajem, čitava ta stvar oko davanja imena biljkama mi i dalje toliko zaokupljuje pažnju, da se toga prosto nikako ne mogu osloboditi. A i kako bih, kada sa svakom novom informacijom situacija postaje sve zanimljivija.

Evo vam jedan svež primer: biljku koja raste svuda živo, na suvim travnjacima, neobrađenim zemljištima, uz obale, duž puteva i nasipa, narod zove Lisičiji rep. Ponegde doduše i Vučiji rep, ali to ne menja na stvari.

I to je u redu. Lako ti je da poveruješ da je ova biljka, visoka čitav metar i sva dlakava i čekinjasta nekoga nekada zaista podsetila na rep pomenutih divljih životinja.

A onda saznaš da rod kome pripada lisičina nosi naziv Echium po starogrčkoj reči echis za zmiju otrovnicu, jer, paz'te sad, njen cvet ima oblik zmijske glave.
Pa uhvati ti sad tu neku logiku.

Ruku na srce, ovde moram da stavim malu ogradu - ja zaista ne mogu da tvrdim da nekada davno nije živeo neki stvor sa zmijskom glavom i lisičijim repom koji je naše pretke vijao po livadama i pašnjacima. 
A to bi objasnilo sve.

Što se mene tiče, ja ću, (blago?) profesionalno deformisana, ovu biljku upamtiti kao Lakmus-cvet. 

Razlog za ovo je zaista veoma logičan: Dok je biljka sasvim mlada, njen ćelijski sok je kiseo, pa su njene latice na početku cvetanja prekrasne svetloružičaste boje. Kako vreme odmiče, sok postaje alkalan, a latice se boje u plavo.

I sve je došlo na svoje mesto.

Kucamo na vrata zaboravljenih cvetova - deo prvi

Linaria vulgaris

LANILIST
Žuta zevalica/Konopljanka/Divlji lan/Bogorodičin lan/Lanika/Lanuga



Kada znaš da botanički naziv roda Linaria potiče od latinske reči linum (lan) i da je dat ovoj biljci zbog sličnosti njenih listova sa listovima lana, onda ti naziv LANILIST više i ne izgleda tako maštovito, kao na početku. A kad saznaš i ostala narodna imena, začudiš se kako to nisi odmah i sam zaključio.

Kada pročitaš da su engleski nazivi za ovu biljku: Toadflax/Imprudent lawyer/Butter-and-eggs, zapitaš se ko li je bio tako (luckasto) domišljat.

Kada se cvet stisne sa strane, on se kao i kod svake druge zevalice, pretvori u malu čeljust, koja je nekada davno nekog podsetila na otvorena usta žabe krastače. 

Ima li takva usta i nesmotreni advokat kada podzine, sam Bog zna.

Svi pak znamo da je drugačija asocijacija lako objašnjiva: nekoga su latice lanilista,  žute izvana, a narandžaste u sredini, podsetile na, šta bi drugo do, maslac i jaja. 

Kucamo na vrata zaboravljenih cvetova - predgovor

Pri nedavnoj "generalki" sadržaja na računaru, pronađem nekoliko (sada već davno načinjenih) fotografija biljaka čije cvetove viđam posvud, a koje su ipak, na moje veliko čuđenje, ostale nekako "van radara" i nisu se pojavile među odabranim društvom na blogu. Kao da se baš nikako nisu uklapale ni u jedan dosadašnji ciklus.

Slučaj tih triju sirotica me podsetio na rubriku "Kucamo na vrata zaboravljenih asova" kultne sportske emisije sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka Indirekt. Indirekt se prikazivao svakog ponedeljka na drugom programu Radio televizije Beograd u 19 sati. Još se i dan danas sećam otmenog stava voditelja i urednika Marka Markovića i odjavne špice u kojoj u slow motion-u Đurđa Bjedov pliva uz Šumanovo "Sanjarenje".

Elem, kada su već čekale tako dugo, onda bar nek im nastup bude pompezno najavljen:

Novembarske boje

Bez komentara

 
 
 
 
 
 

Oktobarska ikebana ili Uticaj (jednog) belog konja na blog o cveću

Bulevar koji se pruža čitavom dužinom našeg naselja završava se (za putnike namernike naglo i iznenada) oštrom krivinom u levo, što svakodnevnu saobraćajnu gužvu, gotovo na smešan način, odjednom "baca" na drugu ivičnu saobraćajnicu.

Onaj koji bi, kojim slučajem, na toj raskrsnici skrenuo desno, našao bi se, bezmalo odmah, okružen poslovnim objektima ove blago industrijske zone, ali mu svakako ne bi promakla jedna prazna parcela, dovoljne veličine da bude lokacija za budući, u današnje vreme tako popularan supermarket, kako je to godinama najavljivao ko zna otkad tu postavljeni bilbord. Reklamu je vremenom toliko nagrizla rđa da je nedavno uklonjena, čime se ponovo otvorio pogled na to poveće parče zemlje uraslo u nisko žbunje i raznoliko granje i rastinje.

Na parceli raste samo jedno jedino drvo i to u njenom samom centru. Upravo za to drvo, vlasnik male ergele sa ruba naselja svakog je jutra, po toplom i sunčanom oktobarskom vremenu, vezivao jednog belog konja da po čitav dan pase a da pri tom ne mora niko da ga čuva i pazi da ne odluta.

I vezani konj, sav neugledan i zapušten, predano je pasao travu lenjo se pomerajući svuda okolo onoliko koliko mu je kanap kojim je bio vezan dozvoljavao.

Trajalo je to desetak dana. Jednog jutra konja više nije bilo. Ono što je iza njega ostalo bio je gotovo savršen krug niske trave, po čijem je obodu, sve do trotoara, širinom ne većom od dva metra, nastavila da raste visoka "ograda" od nepopasalog bilja.

Ovaj oktobarski buketić ubran je upravo na tom mestu.

Рила - деcети ден

Došao je i taj dan.
Poslednja šetnja će nam ostati u sećanju po lepoj šumskoj stazi i njenim zanimljivim stanarima: