Ispod crte XII ciklusa ("O šustiklama..."

Neskomno priznajem da sam (veoma) zadovoljna dvanaestim ciklusom. Bilo je to pravo malo nostalgično putovanje u neka davna dobra vremena. Na tom su mi putu društvo pravile divne starinske biljčice. Njih deset.

Iako je po svim kriterijumima apsolutno pripadao tom izabranom skupu (prikladno cvetno ime, stanar bašti naših baka, poznat autorki odavnina),

opet je nekako ostao ispod crte

Razlog zašto je noćna frajla (Mirabilis jalapa) tom prilikom postala prekobrojna je jednostavan i opravdan.

Ova lepotica, poreklom iz dalekog Perua, nije bila zadovoljna kako je ispala na slici kojom je trebalo da bude predstavljena.

I odbila je da se pojavi u javnosti.

Ispod crte XI ciklusa ("VAMP")

Rečima "A ovaj blog sigurno nije mesto gde se neguje nepotizam." završio se prethodni post. Ovaj novi će početi rečima: "...što je "najbolje" demonstrirano u ciklusu "V(rsne) A(sistentkinje) M(ajčice) P(rirode), gde od deset izabranih biljka gotovo trećinu čine sestrice bokvice." 

Eto, dakle najjednostavnijeg objašnjenja

zašto je ispod crte ostala

Radoznalost je ubila mačku, a nedoslednost jagorčevinu.
Kao da sirotici nije dovoljno što je već ugrožena biljna vrsta. 

Njen latinski naziv (Primula vulgaris) ukazuje na to je jedna od najranijih proletnjica. Svoje drugo, takođe odomaćeno ime - jaglac duguje reči jagla (kukuruzno zrno koje je puklo pri prženju, kokica).

Ispod crte X ciklusa ("Stanari zelene staze")

Da se odmah razumemo.

Zelena staza je dugačka oko 4 km. Na toj dužini cvetnih argumenata za preimenovanje naziva staze u "Ljubičasta staza" nema baš napretek. Bolje rečeno bilo ih je jedanaest.

Ispod crte je ostao

Iz jednog jedinog razloga. U odabranih deset ušao je brat - brazdavi zvončić.

A ovaj blog sigurno nije mesto gde se neguje nepotizam.

Ispod crte IX ciklusa ("Žuto ludilo")

Hobi je jedna zaista sjajna stvar.

Baviš se temom koja te jako zanima, ali bez ikakvog opterećenja i griže savesti biraš samo ono što ti je lepo i lako. Čim naiđeš na neke teškoće i komplikacije, (možeš brzo da) pobegneš od toga i vratiš se čistom uživanju.

Hobi je dakle način da osobe poput mene od nauke kojoj nikada nisu bile sklone (čitaj: biologije) uzmu samo jedan malecni deo i urone u njega bez ikakvog zamaranja (dosadnim) naučnim činjenicama.

Da to nije tako i da je botanika moj životni poziv, ne bih mogla ovako jednostavno da dignem ruke od izučavanja izgleda, građe, rasta, razvića, reprodukcije, metabolizma, fiziologije, oboljenja, ekologije, srodnosti i evolutivne istorije biljaka i sve biljke koje imaju cvetove žute boje "elegantno" čušnem u jednu grupu, nazovem to "Žutim ludilom" i nastavim dalje.

A kandidata za pomenuti ciklus je bilo, bogami, na pretek. Broj biljaka koji je ostao ispod crte je toliki da sam jedno vreme ozbiljno razmišljala o novom ciklusu koji bih nazvala "Zlatna groznica". Možda i bude nešto od toga u budućnosti, ali do tada

evo prvog od neizabranih

Ova biljka zlatnožutih cvetova (Pulicaria dysenterica) relativno je česta na Fruškoj gori. Cveta od jula do septembra meseca. Raste pored puteva i potoka, na vlažnim livadama.

Zašto onda nije uspela da uđe u prvih deset?

Možda zbog toga što naziv njenog roda potiče od latinske reči pulex (buva). Biljka se naime zbog jakog i neugodnog mirisa koristila kao sredstvo protiv insekata.

Ako je to razlog, da li to znači da je autorka bloga snob?

"Ispod crte" VIII ciklusa ("Veliko finale")

Svako pravilo ima izuzetak.

I svaki ciklus takođe.

Osmi ciklus je bio zamišljen kao kruna svog prethodnika. Potraga za pravim rešenjem je potrajala neko vreme, a privedena je samom kraju dilemom oko boljeg od dva dobra kandidata. 

Svi već znaju da je u Velikom finalu predstavljen kvartet "Četiri plemenita gospodina". 

Niko, međutim ne zna da je 

gubitnik bio trio "Tri zimska prijatelja"

Nije pošteno reći da je borba bila neizvesna do samog kraja, jer to zaista nije tako bilo. Da li je presudila brojčana "nadmoć", ili činjenica da je pobednik imao čak tri prava cveta, a poraženi tek jedan, sada više i nije važno, ali tri zimska prijatelja (suihan saniou) zaslužuju da budu pomenuta, makar i u rubrici "ispod crte".

Bambus, šljiva i bor (Pinus) simbolizuju dugovečnost, upornost i integritet, što su vrline pravog učenog gospodina. Osim ovoga, ova tri druga predstavljaju i tri glavne religije Kine - budizam, taoizam i konfucijanizam.

Bambusu i šljivi već je odata počast; ovim tekstom to sada činim

i preostalom članu:.

Ispod crte VII ciklusa ("Cvetne asocijacije u čast nagrađene")

O sedmom ciklusu bi se mogla napisati prava novela. 

Zamišljen kao posveta velikom uspehu čarobnog devojčurka kreiran je kao niz domaćih asocijacija na crteže dalekog istoka. 
Jedna je slika bila toliko ružičasto pahuljasta () da je moja prva pomisao bila biljka koja raste pod poznatim prozorima; istina ne kao drvo, već kao žbun, ali najvažnija karakteristika prepoznavanja je ostala. Biljka je naime, poput drveta na slici, iz daljine nalik na ružičastu izmaglicu; iz istog korena rastu beli, svetloružičasti i tamnoružičasti cvetovi. 

Sve je bilo za čas završeno: i slika, i prateći tekst. Preostalo je samo da se postavi post. I upravo u tom trenutku, bolje rečeno tek u tom trenutku, do svesti mi je doprla "sitnica" 

zbog koje je ostala ispod crte

Ne razumete zašto?

Zato što je ciklus bio namenjem slavljenju uspeha postignutog na takmičenju u kineskom jeziku.

Ispod crte VI ciklusa ("Cvet na visini")

Sve se u šestom ciklusu vrtelo oko naziva.

Najpre sam ciklus duguje svoj naziv prozaičnoj asocijaciji na termin s kojim se susrećem gotovo svakog svog radnog dana ("rad na visini"). Zatim, ciklus su obeležile dve biljke: jedna čije sam ime otkrila tek nakon dužeg istraživanja (dafina) i druga čiji sam naziv intuitivno pogodila i zbog toga bila veoma ponosna na sebe (kalina). 

Iako se gotovo savršeno uklapala u svaki segment ciklusa, ipak je

ispod crte ostala

Dobro se sećam i razloga - suvoparnost nespornih i nepouzdanost ostalih činjenica. 

Nesporno: Sviba (Cornus sanguinea) je listopadni grm koji može da naraste i do 5 m visine. Prvi deo imena cornus potiče od latinske reči cornu (rog), jer je drvo svibe izuzetne čvrstoće. Drugi deo imena sanguinea (boje krvi) sviba je dobila zbog listova i mladih izboja grana koji krajem jeseni dobijaju jarko crvenu boju.

Sporno: Jedni kažu da je mesec svibanj (maj) dobio svoj naziv po ovoj biljci koja u to vreme cveta; drugi tvrde da je ona dobila ime po mesecu svibnju, iz istog razloga. Ovi drugi još tvrde da je mesec svibanj dobio naziv po tome što tada pupe (svibe) pupoljci; oni prvi se sa tim ne slažu i iznose argument: A zašto i kod svibnja ne važi isto pravilo kao kod lipnja; lipanj je ime dobio po lipama; nije bilo obrnuto, zar ne?!"

Uh! A da ja sve ovo ipak ostavim da se krčka još malo?

  

Ispod crte V ciklusa ("Sestrice")

"Sestrice" su jedan od meni omiljenih ciklusa. Tome svedoči i činjenica da je ovaj ciklus kao prvi i u najvećoj meri odstupio od pravila deset. Utoliko je teže objasniti zašto je

ispod crte ostao

A možda je u pitanju tzv. "Atinski sindrom"? Naime, kad god smo (tamo nekad u mladosti) sestra i ja planirale neko putovanje i razmišljale o destinaciji, uvek smo preskakale Atinu razmišljajući: Daj da sada odemo na neko dalje mesto, Atina nam je tu "blizu", možemo je posetiti bilo kad.
Mislim da se već naslućuje rasplet: ja nikada nisam bila u Atini.

Malo je nedostajalo da ista sudbina (Daj da sada prikažem neke druge dalje biljke, za ove bliže ima vremena)  zadesi i suncokret (Helianthus annuus) 

i njegovu sestricu
(Helianthus tuberosus).

Ispod crte IV ciklusa ("O")

Stvari obično idu ovako: negde na sredini jednog ciklusa krenu da mi se po glavi vrzmaju ideje o novom ciklusu. Iz dana u dan ta razmišljanja su sve češća i obimnija i ubrzo počnem da gorim od nestrpljenja da završim započeto i bacim se na nešto sasvim novo. 

Kada sam završavala treći ciklus, naletela sam na meni jako dopadljive sličice kruna i odmah u glavi zamislila kako se mogu upotrebiti. Budući da mi je zamišljeno vizuelno rešenje bilo nekako otmeno, prva biljka koja se uklapala u taj opis bio je spatifilum. I tako je od Otmenog krenulo da se Odmotava O kroz čitav ciklus.

Ispod crte ostala je

Sa svojim listovima što izgledom podsećaju na mačeve gladiola (Gladiolus hybridum) se mogla opisati samo kao Oštra, ali se taj pridev nikako nije slagao sa njenim leptirastim cvetovima, pa sam siroticu gurnula po strani da kasnije nađe svoje mesto pod suncem.

Ispod crte III ciklusa ("Lepotice")

Baš nekako pred početak trećeg ciklusa sasvim slučajno naletim na televiziji na emisiju iz serijala o baštovanstvu, posvećenu "plavoj kiši" - visteriji/kineskoj gliciniji. Odmah sam pomislila da bi bilo lepo ovu biljku što pre predstaviti na blogu. Kako sam je doživela kao pravu lepoticu, ciklus se sam imenovao. Ostale biljke sam izabrala u skladu sa trenutkom: proleće je bilo u zamahu, a one su dominirale baštama i prirodom. Tako je narednih osam mesta popunjeno za tili čas. Poslednje mesto je zauzela magnolija, apsolutna prolećna lepotica. 

Ispod crte ostala je

Obična perunika/iris (Iris germanica) ima cvet sa šest latica, tri su velike i povijene, tri su male i uzdignute. Plave je boje, pri dnu sa belim ili žutim mrljama, prošaran ljubičastim žilicama. Legenda kaže da raste na mestu gde bog Perun udari munjom.

Istinska božanska lepotica.

Ispod crte II ciklusa ("Simboli")

Posle užurbane, gotovo euforične, postavke prvog ciklusa usledilo je malo pražnjenje, praćeno olakšanjem, blagim zadovoljstvom i idejom da bi valjalo cvetove ubuduće na neki način ipak sistematizovati. A kako bi se drugačije to moglo jednostavno izvesti, nego korišćenjem opšte poznatog i većini interesantnog "govora cveća". Tako je nastao ciklus "Simboli". 

Ispod crte je ostao 

Razlog izostanka je vrlo jednostavan. Karanfil (Dianthus caryophyllus) je do te mere arhitip simbola jednog konkretnog dana, jednog nestalog vremena, jednog izgubljenog društva da u onoj konkurenciji prosto nije imao nikakvu šansu. Sirotan.

Sigurno je da bi mu tada jako išao u prilog zanimljiv podatak da se na Oksfordu beli karanfil nosi na prvi, a crveni na poslednji ispit, ali na njegovu žalost i štetu, autorka bloga je za to saznala prekasno.

Ispod crte I ciklusa ("Bezimeni")

Prvi ciklus na blogu sam formirala od jedanaest, prilično nasumično izabranih, biljaka. Bili su to cvetovi koji su mi se tih dana motali po glavi iz različitih razloga. Izbor je bio toliko slučajan, da mi nije ni padalo na pamet da tom skupu nadenem neko zvanično ime. Tako je ciklus ostao bez imena.... i bez zajedničke karakteristike koja bi povezivala njegove elemente.

Ispod crte ostao je

Bulka, bula, turčinak, poljski mak (Papaver rhoeas) me uvek vrati u rano detinjstvo, u nedeljne porodične šetnje. Sećam se roditeljskog truda da sestru i mene upoznaju sa biljkama koje su rasle na livadama koje smo pohodili... sećam se naše nevešto sakrivene blage nezainteresovanosti za to... sećam se "lutkica" koje je majka pravila od cveta divljeg maka povlačeći njegove nežne latice na dole i vezujući ih travčicom.

Ispod crte

Kada sam onomad (u aprilu mesecu) pokrenula blog, učinila sam to na način krajnje nesvojstven za mene - brzo, impulsivno i bez imalo priprema. Prosto mi je u jednom trenutku pala na pamet ideja o prikazivanju sakupljenog materijala u formi bloga, a već u sledećem trenutku sam objavljivala postove punom parom.

Ako nešto radiš tako naprečac, ne treba da te iznenađuje naknadna spoznaja da je sve to moglo da izgleda drugačije i, verovatno, mnogo bolje, da si prvo razradio stvar do kraja.

Ali ja nisam želela da planiram, razmišljam, menjam, dograđujem, peglam, lickam; htela sam da se stvari odvijaju na najjednostavniji mogući način, dakle dadaistički.

Tako je nastao prvi ciklus, poznat pod nazivom Bezimeni. U njega sam "ugurala" od svega po malo. I kada je broj izabranih biljaka dostigao broj jedanaest, ja sam, zbog moguće buduće kombinacije sa brojem u nazivu (sto jedan), zatvorila ciklus.

I počela novi, ovog puta rešena da se strogo pridržavam dekadnog sistema, pa sam posle svake desete stavke okončavala ciklus; tim sam zatvaranjem zapravo svaki put zalupila vrata ispred nosa biljčici koja je strpljivo čekala da dođe vreme za njen nastup.

Došlo je vreme da pokajnički otkrijem koje su to sirotice ostale ispod crte.

Samoća je raskoš bogatih

Jednog ovoletošnjeg toplog avgustovskog jutra krenusmo nas troje u malu šetnju pre doručka. Namera nam je bila da obiđemo malo poluostrvo na čijem smo zapadnom delu bili smešteni, i da krećući se prvo na jug, a zatim istočnim delom na sever, zatvorimo krug i vratimo se pre nego što se probudi naš četvrti član.

Pogrešili smo već na prvoj raskrsnici i umesto da skrenemo desno, nastavismo ravno uzbrdo strmim, asfaltnim putem ubeđeni da je pravi.

Na kraju puta udobno se ugnezdio veliki, lepi i raskošni hotel pored čije glavne zgrade prođosmo krajnje nonšalantno kao dugogodišnji gosti osluškujući kako zveckanje pribora za jelo dopire sa terase na spratu. U dvorištu još ne beše nikoga ko bi nas izgrdio što se tu nepozvani muvamo, ili nam objasnio kojim smerom da nastavimo šetnju. Zato krenusmo sami da radoznalo ispitujemo stazice i vođeni malim plavim tablama na kojima je pisalo "Beach" da se spuštamo razgledajući usput sređene bungalove sa leve strane i kočoperni kosi lift, privremeno van upotrebe, s desne strane.

Odmah uz stazu raslo je razno cveće, neko u pravim bokorima, neko kao gusto žbunje. 
Samo je on rastao sasvim sam, uz druge, ali ne sa njima. Stajao je mlad, nejak i tako očigledno ponosan i prkosan među svim tim drugim cvećem, da si, hteo to ili ne, primećivao samo njega.

Afrički ljiljan (Agapanthus Africanus)

A moj rodni grad, on ti je uvek isti - najlepši na svetu

U mom rodnom gradu - najlepšem na svetu, živi moja mama - najbolja na svetu, i na svojoj terasi (na trećem spratu stare zgrade u samom centru) - najsređenijoj na svetu, gaji cveće - najraskošnije na svetu, belu i plavu lobeliju (Lobelia) - najfinije na svetu.

Ribe se love udicom, a ljudi rečima

Kada sam u knjizi koju upravo čitam došla do rečenice: "Gurnula sam ih u fišek bridom šake." zastala sam i zapitala se kada sam poslednji put izgovorila, upotrebila, čula, pročitala reč "brid".

Nisam mogla da se setim.

Od tada dosta razmišljam... o svim onim rečima koje postoje, a koje nismo naučili... o svim onim rečima koje smo naučili, ali smo prestali da ih koristimo... o svim onim rečima koje koristimo, a da toga uopšte nismo ni svesni... i, najvažnije od svega, o rečima koje bi trebalo da postoje, a nismo ih stvorili.

Koje reči?

Reči kojima bismo imenovali cvetove, a da njihova imena ne zvuče kao nazivi lekova kojima se leče tropske bolesti, kao psihijatrijski poremećaji, ili kao pojave u astrofizici.

Reči kojima bismo imenovali cvetove, a da ne stvaramo veštačke sintagme koje imaju tako malo veze i sa biljkom i sa našim jezikom, ali, hej, zvuče moderno i imaju poželjni anglosaksonski dašak.

Takve reči.

Ageratume, goruća ljubavi (Ageratum houstonianum), oprosti mi, ali ni prisutni se ne izuzimaju.