Engleska ruža

Da se sintagma "engleska ruža" koristi da opiše ljupku mladu Engleskinju svetle puti i blago rumenih obraza koja je lepo vaspitana, odmerena i ponašanja prave gospođice, saznala sam jako davno kada sam deci čitala istoimenu slikovnicu koju je napisala Madona.

Engleske sam se ruže setila kada sam krenula sa čitanjem nevelikog romana "Rođaka Filis" koju je, u drugoj polovini devetnaestog veka, napisala Elizabet Gaskel, spisateljica koja je široj publici poznata pre svega po biografiji svoje prijateljice Šarlote Bronte, a meni po romanu "Sever i jug" u čijoj sam ekranizaciji zaista uživala. 

Skeptici bi rekli zbog glavnog glumca, ali to je već neka sasvim druga priča.

Mlada Filis živi sa roditeljima u malenom engleskom selu, a radnja romana počinje kada joj u posetu dolazi daleki rođak.



"Kuća je bila toliko ispunjena cvećem da je ono prekrilo i niski zid i štalu za konje, čak se moglo naći i samoniklo na livadi što se graničila sa stazom koja je vodila iza doma. Sviđalo mi se što je moj nedeljni kaput za kasnije upio mirise šipka i jasenka koji su ispunjavali vazduh."

Pogovor na prethodni post

Kada sam u opisu vrta na Majorci naišla na reč uresnica, nisam odmah znala o kojem je cvetu reč. Pretraga po Internetu je brzo pokazala da se pod tim nazivom krije, meni poznata, biljka kosmos. Prva slika koja se pri tom pojavila prikazivala je tamnoružičasti primerak (Cosmos bipinnatus) koji se savršeno uklapao u zamišljeni kolaž.

Dodatni kvalitet se krio u tome što kosmos nije do sada gostovao na blogu, pa se ukazala dobra prilika da se to stanje promeni.

Kosmos se na mojoj listi čekanja nalazi već dugo, strpljivo čekajući svoj red. A njegova mi je fotografija stigla kao poklon sa drugog kraja sveta, iz dvorišta jednog studentskog kampusa.



Moj je kosmos ipak malo drugačiji od onog u knjizi. Reč je naime o tzv. sumpornom kosmosu (Cosmos sulphureus).

Šta čitate ovih dana?

Već izvesno vreme mi je na pameti jedna ideja. Setim je se uvek kada čitam knjigu u kojoj pisac spominje neko cveće. Dobijem tada želju da napravim kolaž od pomenutih cvetova i ilustrujem ga prikladnim citatom. 

Početkom godine, tokom prazničnih dana, u prijatno vreme dokolice, započeh, nastavih i vrlo brzo završih omanji roman "Na odmoru" spisateljice Eme Straub. Ne bih mogla da ga smesta preporučim, ili ocenim bog zna kako visokom ocenom, ako bi to uopšte trebalo raditi, ali priznajem - uživala sam u čitanju. Valjda zato što se ova knjiga našla na pravom mestu, u pravo vreme, pri pravom raspoloženju.

Timing is everything.



"Jedna ih je ljubazna žena povela u razgledanje prostranog zemljišta podeljenog na dva dela, pokazujući im najlepše kutke Grejsovog impresivnog vrta. Težak miris jasmina lebdeo je iznad jarkih cvetova cinija i isprepletenih bugenvilija u punom cvatu. Čarls je sebe smatrao poštovaocem prirode, te se sagnuo kako bi pomilovao raznobojno lišće ljubičica i uresnica.
– Ubio bih za ovakav vrt."

Popodne. Haute-Ville. Severni bedem

Do polaska trajekta i povratka na Sardiniju ima tek nešto malo više od sat vremena. Malo je to za neku novu veliku avanturu ili udaljavanje od luke, ali dovoljno da se stekne još koji utisak i upije još malo gradske atmosfere.

Tik uz turistički biro stoji natpis za malu pešačku turu bedemom. Nigde nijednog turiste. Zabrinuto proveravam u birou da li je putanja prohodna i sa potvrdnim odgovorom krećem da se spuštam natkrivenim kamenim basamacima. Zamišljam stražare koji su nekada davno ovde prolazili.



Pri dnu staza postaje otvorena, skreće najpre levo, zatim desno, izbija na malu višeugaonu osmatračnicu, pa se ponovo penje zatvorenim stepenicama. Otvori u zidu sa leve strane su široki, veliki i gledaju na grad, oni sa desne strane, uzani su i duguljasti, sa pogledom na more.

Izlazim na mali travnati deo na kome raste meni nepoznata biljka.

Zastajem i fotografišem je. 

O kome je zapravo reč saznaću danima kasnije, kod kuće.

Podne. Bonifačo. Ulice

Napuštam mirno more u luci pokušavaju da dočaram sebi kako to izgleda kada za vreme jakih vetrova ribari ne mogu da isplove iz luke zbog velikih talasa i jake struje.

Polako se penjem ka gornjem gradu, po kome je Bonifačo dobio ime "Tvrđava na steni". Prolazim kroz veliku gradsku kapiju i stižem u svet gde me čekaju antičko utvrđenje, kapele, rimski bunari, kaldrma i žagor turista. 

Upozorena na vatrene meštane i njihovo insistiranje na dobrom vladanju u saobraćaju, obazrivo se krećem uzanim živopisnim uličicama držeći se hlada visokih kamenih kuća.



Sledeći preporuku hitam ka rubu grada i groblju mornara, mestu krajnje interesantnom na jedan dosta uznemirujući način, odakle se pruža nestvaran pogled na moreuz i vodu boje tirkiza.

Toplo je. Mali restorani sa svim strana mame me svojim stolovima postavljenim na trotoarima, tik uz ulicu, okruženi cvetnim lejama.



Gladna sam. I onako bi se teško mogla odlučiti koja je najbolja evropska kuhinja: francuska ili italijanska, a sada se nalazim se na mestu gde se one prepliću.

Biram krčmu po intuiciji. Sedam uverena da promašaja, na ovom mestu, u ovo vreme, pod ovim nebom, ne može biti. I konobaru što mi objašnjava meni ispisan kredom na maloj drvenoj ploči naručujem Plavi patlidžan na korzikanski način i pivo od kestena.



Rečju "uživam" ne opisujem ni delić onoga što osećam.

Prepodne. Korzika. Luka

Potrebno je vreme da svi putnici siđu sa trajekta. Nestrpljivo čekam da pored mene prođe duga kolona turista uzbuđena što ću, posle ko zna koliko godina ("tridesetak", računam napamet šapatom se preslišavajući), ponovo zakoračiti na francusko tlo.

Trajekt se ukotvio na početku luke, pa hitro, bez zadržavanja, hitam ne odviše širokim trotoarom, najpre zagledana u morsku vodu, a potom u usidrene jahte, iznenađena njihovom raznolikošću. 
Svaka odiše luksuzom, dobrim raspoloženjem i morskom opuštenom atmosferom.



S uzdahom prelazim na drugu stranu i posmatram sada zbijene restorane, pekare, radnje, galerije... Na ulazu u jedan lepo uređen restoran stoje dve osobe: mlada devojka u simpatičnoj uniformi konobarice i (verovatno) vlasnica, starija vitka plavuša kratke savršeno ošišane kose u tankom svilenom letnjem kostimu i lepim sandalama.

Ah! Samo su Francuskinje u stanju da te za tren oka i zadive i postide svojom otmenošću.



I dalje sa tom slikom u mislima, pogledom, čini se sada već gotovo sasvim nesvesno, ispitujem cveće pored kojeg prolazim i razmišljam da li mi je poznato. Ovo znam, ovo znam, ovo...

Uvučena od ulice smestila se neka, ne odveć, atraktivna radnjica pred kojom je stajala saksija sa biljkom tako divnih elegantnih belih cvetova, da odmah priđoh i uslikah je nekoliko puta da me kasnije podseća na ovaj dan.

Jutro. Francuska. Ostrvo

Korzika - neki kažu "nebrušeni biser Mediterana", drugi vele "ostrvo na kojem je vreme stalo".

Nekako mi se čini da se najviše slažem sa onim "Francuska sa šmekom Italije".



Naš se trajekt približava francuskoj obali. Na gornjoj palubi je prohladno, vetrovito. S nestrpljenjem čekamo da se, sa naše desne strane, ukaže litica. I na njoj srednjovekovni grad.

Okovan stenama izgleda vanvremenski, večno.



Čini se da je i ona tu oduvek.

Njeni su preci vekovima rasli kao korov na njivama, u vinogradima, na napuštenim zemljištima.

Ova današnja prati nas dok se penjemo do glavne gradske kapije skromno se povijajući uz kamenu strmu stazu.

Boza - Mostovi okruga... Oristano

Bliži se vreme povratka.

Već sam na putu nazad, ka početnoj i krajnjoj tački obilaska. Prelazim most oprezno, pazeći na saobraćaj koji se, regulisan semaforom, odvija užurbano, tik uz mene. Zastajem na sredini i osluškujem vodu što teče ispod mojih nogu.

Osećam more u daljini.



Da li je to zbog leta, zbog odmora ili je sve prosto samo do ovog čarobnog mesta, ali mi ovde i "obično" cveće koje i sama imam na terasi, deluje nekako drugačije, lepše i živahnije.

Boza - Na obali reke Temo... sedela sam

Pešački most me vodi na drugu rečnu obalu, manje naseljenu, manje zanimljivu, ali sa velikim kvalitetom - divnim pogledom na suprotnu stranu.

Sedim u hladovini na kamenim stepenicama zatvorene kuće utonule u mir i spokoj i gledam, gledam, gledam....



Nejednom sam pročitala da je Sardinija ostrvo cveća i vetra. 
Moj je boravak bio ipak toliko kratak da ne mogu da potvrdim da li je vetrovitost zaista prava odrednica, ali cveća ima gotovo gde god da se okreneš.

Ipak, jedan cvet dominira, i prisustvom i koloritom, u toj meri da će Sardinija u mom sećanju ostati ostrvo lantana. 

Boza - Ulice... lepih misli

Deo grada se pružio preko mostova duž druge obale reke, dok je deo koji je rastao pod tvrđavom, raširio svoje ulice na sve strane i načičkao ih kućama sa fasadama u živopisnim bojama.



Koračam tim kaldrmisanim uličicama i osvrćem se oko sebe. Krišom virim u dvorišta, razgledam cveće u saksijama, smeškam se prolaznicima, sklanjam sa puta užurbanim motociklistima i po hladovini vrebam osveženje od toplog dana.



Na svakom me koraku čekaju i nemo pozdravljaju poznate i nepoznate cvetne vrste. Neke su toliko rešene da privuku pažnju, da, kao što leptir širi krila, otvaraju svoje latice i mame poglede.

Boza - Šetnja... za pamćenje

Unutrašnjost tvrđave je neočekivano jednostavna i prazna: veliki slabotravnati prostor, platnenim zastorima (što liče na jedra) pokriven deo za kulturna događanja  i zidana crkva prijatno hladne unutrašnjosti, ukrašena delimično očuvanim freskama.

Penjem se na zidine i polako šetam. Sa svih strana divan pogled; najlepši ipak onaj što pokazuje reku kako krivida ka moru.



Napravim pun krug i shvatam da mi to nije dovoljno. Vraćam se do početne tačke u suprotnom smeru i otkrivam ono što mi je promaklo u prvom obilasku.

Na izlazu, tik uz kapiju, kao da mene čeka neobičan impresivan cvet

Boza - Čekajući ... Malaspinu

Ne znam za vas, ali kada ja provodim letnji odmor na nepoznatom mestu (a to je bezmalo svake godine slučaj), onda vreme provodim na različite načine: ne mirujem stalno na jednom mestu, ali i ne zujim čitavo vreme po okolini.

Prosto volim da napravim blagu ravnotežu: po malo od svega.

A da bih to "malo" uopšte otkrila kombinujem metode: čitam vodiče, slušam preporuke, vodim se intuicijom...

Tako je bilo i ovog puta.

Boza je bila zgodan izbor za izlet: nije daleko od Algera, pa put ne traje dugo; postoji autobuska linija, pa se ne moram zamarati vožnjom; put vodi uz obalu, pa je uživanje posmatrati krajolik; a i vodič je rekao par lepih reči...



I šta nakon svega mogu da kažem?

Boza je prekrasan gradić, neobičan, pre svega, jer se nalazi na moru, a leži na obalama jedine plovne reke na ostrvu. Iako znate da ste na moru, vidite ga tek u daljini, i svesni ste stalno njegovog prisustva, a opet vam reka, kao rođenom kontinentalcu, uliva sigurnost i pruža osećaj poznatog. Divota!



Kao da i sada vidim strmu ulicu kojom se penjem do tvrđave što ju je početkom 12. veka podigla porodica Malaspina. Radoznalo zagledam kaktuse bogate plodom što rastu duž celog puta. Kada ugledam retke zaostale cvetove, zastajem i slikam željna da sačuvam lepotu toplog septembarskog dana.

Zimi o letu - sećanje deseto

Tramonto

Kada boraviš na zapadnoj strani ostrva okruženog sredozemnim plavetnilom, onda, čini se, nema prirodnije stvari od uživanja u očaravajućem zalasku sunca. 

Ukoliko pritom za boravak izabereš popularno letovalište, gde se sezona ne završava ni kasnih septembarskih dana, nego se sve, imaš utisak, zahuktava kao da je početak, onda nema normalnije stvari od reke ljudi koja, negde malo nakon sedam sati uveče, kao po dogovoru, hrli starim ulicama ka gradskim zidinama što gledaju na pučinu, da majčicu zvezdu još jednom otprati na počinak.



I sledećih desetak minuta nastane opšti metež; svi užurbano traže najbolje mesto za najbolji pogled, za najbolji snimak...

I niko nije svestan da ih sa oboda šetališta nemo posmatraju raznobojne cvetne glavice pitajući se šta je, zaboga, svim tim ljudima da se ponašaju kao radoznala, nestašna deca koja o ovom svetu ne znaju još gotovo ništa.

Među tim cvetnim posmatračima, ona



setno razmišlja o svojoj postojbini koja joj je i mislima i miljama bliža nego italijansko kopno.

Zimi o letu - sećanje deveto

Maria Pia

Za razliku od prve gradske plaže Lida koja je okružena hotelima, zgradama i prometnom jednosmernom ulicom, severna gradska plaža se nalazi između mora i četinarske šume čije smreke zaklanjaju od sunca sve one koji na plaži (gle čuda!) traže hlad, mir i blag vetar.

I da, na ostrvu postoje i lepše i čistije i peskovitije i bogatije i atraktivnije i interesantnije i otmenije i skrivenije i zanimljivije plaže, ali ne verujem da bi se ni na jednoj od njih osećala tako opušteno kao na nekom poznatom, dragom i prisnom mestu.



Tom osećaju poznatog u velikoj meri doprinosi i upečatljiv cvet što samoniklo raste u senovitom delu plaže koji mnogi nazivaju peščanim narcisom.




* BRISANJEM ISPOD UPISANE POVEZNICE KRŠITE ZAKON O AUTORSKOM PRAVU RH *
Preuzeto s: https://www.putovnica.net/odredista/italija/alghero/plaze-u-algheru

Zimi o letu - sećanje osmo

Dalla spiaggia alla spiaggia

Kad se od hotela spustim duž starih gradskih zidina do mora, pa prođem nekoliko stotina metara prepune luke, dođem do početka, otprilike dva kilometra duge, plaže Lido, koja se zapravo sastoji od dva 'Lida' (Lido di San Giovanni i Lido Novelli) sa podlogom od prekrasnog belog peska, ponekad i ponegde sakrivene mnoštvom algi koje su talasi izneli na obalu.



No, ja hitam ka drugoj plaži, pa se zadržavam tek onoliko koliko mi je potrebno da uslikam kakvu, meni do tada, nepoznatu lepoticu



i, ako mogu, pogodim njeno ime.

To mi gotovo nikad ne uspeva. 
Ali, ovde mi je zadatak vrlo lak. Dovoljno je da obratim pažnju na stabljiku.

Zimi o letu - sećanje sedmo

Riviera del Corallo

More oko grada bogato je crvenim koralom i jednom posebnom algom (Posidonia oceanica), koja je svojim srednjevekovnim imenom Aleguerium imenovala grad. 

Starim gradom dominiraju katedrala Algero, sagrađena u katalonskom gotskom stilu i crkva svetog Mihajla svojom kupolom napravljenom od raznobojnih pločica. Kad se tome doda bastion Marko Polo, istorijski utisak je gotovo potpun.

Ovako bajkovitom gradu odgovara jednako upečatljiv cvet, kakav je ...

Zimi o letu - sećanje šesto

Vicoli di pietra

Stari sam grad po prvi put obišla te tople septembarske večeri. Već je pao mrak, ali uske ulice oivičene kamenim kućama i popločane kaldrmom sijale su poput neba obasjanog zvezdama zahvaljujući lampama u obliku otvorenih kaveza što su, ukrašeni pticama i cvetovima, visili sa razvučenih električnih žica i širili svetlost na okolinu na tako prepoznatljiv, italijanski način.



Na malemom gradskom trgu van domašaja najveće gužve i galame, u sasvim skromnoj saksiji postavljenoj uz sam zid, poput, s drugog kontinenta pristiglih, putnika namernika što su zastali da predahnu, skutrila su se dva busena teksaškog zvona, tako raskošno lepih latica da i nehotice privlače na sebe svu pažnju.



Tamo sam upoznala prerijsku ružu.

Zimi o letu - sećanje peto

Città spagnola o Allegro Alghero

Uh, mislim da je neverovatno lako upasti u patetiku opisujući ovaj gradić na zapadnoj obali ostrva, jer mu tako dobro pašu svi, odavno već izlizani epiteti, a on opet ostaje neukaljano blistav i tako divno svoj, da ne možeš da ga ne zavoliš već na prvi boravak.



Svuda po gradu, na malim zemljanim površinama što se ponosno šepure uz gradske kamene ulice, nailazih na ovaj (teško bi se mogao tako nazvati, a ipak jeste) grm, čije se tanke visoke stabljike povijahu i na najmanji dašak vetra toliko neočekivano lelujavo, poput ustreptalih leptira, da mi od nekoliko prvih pokušaja da ih uslikam ostadoše samo ružičaste mrlje na ekranu.



Kad mu saznadoh ime, sve dođe na svoje.

Zimi o letu - sećanje četvrto

Fortezze e pirati

U 15. i 16. veku Sardinija pati zbog čestih upada tuniških i alžirskih gusara u savezu s Osmanlijama i Francuzima. Radi obrane od gusara, izgrađen je kompleks utvrđenih struktura obalnih tvrđava.

Septembar je ipak pravo vreme za odmor na moru. Bez julskih i avgustovskih vrelih dana i velikih gužvi, a opet topli dani i dovoljno ljudi da ti bude baš prijatno. Sve na ostrvu funkcioniše još uvek letnjim rasporedom, pa se šetaš slobodno, do mile volje, bez ograničenja.

Obilaziš plaže u okolini, šetaš obalom okružen istorijom, mirisom mora, šumom talasa. Otkrivaš nepoznato bilje. I udišeš punim plućima. Vazduh Mediterana.