Nemeja, Peloponez

Pripremim ja prvi element: Prvi zadatak Herakla je bio da ubije nemejskog lava, čija je koža  bila tako debela da je nijedno oružje nije moglo probiti. Pokušaji da se lav ubije lukom i strelom, a zatim toljagom i bronzanim mačem nisu uspeli. Tek kada je odbacio sve svoje oružje i porvao se s lavom, Heraklo ga je ubio davljenjem.

Pripremim ja i drugu trećinu: Sazvežđe Lav nije poznato po sjajnim zvezdama, ali njegova zvezda Regulus spada u 25 najsjajnijih vidljivih na noćnom nebu. Udaljena je od nas oko 78 miliona svetlosnih godina.

Pripremim ja i treći deo: Osobe rođene u znaku lava su tvrdoglave, egocentrične i neprilagodljive, ali toliko zrače snagom, strašću, kreativnošću, samopouzdanjem, ambicioznošću i pozitivnošću da su zapaženi gde god da se pojave i omiljeni u društvu.  

I dok smišljam kako da sve elemente spojim u logičnu celinu, dodam sliku dalije



i sve se uklopi samo od sebe.

Kad pogledaš sliku, vidiš samo lava.

Mesečeva deca

Kažu da je rak najemotivniji horoskopski znak, pa su tako ljudima rođenim krajem juna i velikim delom jula osećanja uvek pre razuma. Oni su elegantni, suptilni i od svih obožavani, poput belih ruža, lotusa ili ljiljana. Saosećajni su i empatični i veoma privrženi ljudima koji ih okružuju, čime liče na slak ili lokvanj. Čini se da ne poklanjaju pažnju svom izgledu, ali im je važno kako ih drugi vide, baš kao što je to slučaj sa jednom od najlepših cvetnica,


Verbenom (Verbena officinalis).

A šta kažu zvezde:

Sazvežđe Rak čine zvezde stare 400 miliona godina. Kako su od nas udaljene 520 svetlosnih godina, slabo su vidljive golim okom, osim grupe zvezda u sredini koja je nazvana Jaslice.

Jaslice. Sasvim razumljivo, ima li se na umu da za rakove od kuće i porodice nema ničeg važnijeg.

Dioskuri

Legenda kaže da je, prerušivši se u labuda, Zevs zaveo spartansku kraljicu Ledu; ona zatim snese dva jaja iz kojih se izlegoše Kastor i Poluks. Po drugom pak mitu otac im je ipak bio Ledin smrtni muž Tindar. S obzirom da je Poluks bio besmrtan, a Kastor smrtan, biće da je "istina", kao i uvek, negde na sredini.

Dve najsjajnije zvezde sazvežđa Blizanci nose imena poznate braće. Kako se u celu ovu priču uklapa cveće ovog horoskopskog znaka: lavanda, đurđevak, narcis i gospina kosa nemam blage veze, ali mi se učinilo da je kaktus možda prava stvar.



Razlog je prost. Poput osoba rođenih krajem maja i velikim delom juna izrazito su zabavni i druželjubivi.

64 svetlosne godine...

...nas dele od Aldebarana, najsjajnije zvezde sazvežđa Bik. Iza ovog narandžastog poddiva, nalaze se Hijade, najbliži uočljivi otvoreni skup. Zvezde su poređane u obliku slova "V" i čine bikovu glavu.

Za horoskopski znak Bik (21. april - 20. maj) vezuju se cvetne vrste: ruža, bulka (mak), naprstak, ljubičica, ljiljan, jagorčevina, bela rada, ali i


Kandilka/kandilica (Aquilegia vulgaris)

Latinski naziv ovog cveta potiče od reči koja označava "onaj koji sakuplja vodu" zbog oblika cvetova, koji poput korpica sakupljaju kišu. Poznat je i pod nazivom pakujac. Voli senovite šume i ne boji se hladnoće.
Izuzetno je motivisan, neumorno tvrdoglav, nepopravljivo lojalan, sklon razočarenjima, nesklon promenama, škrt u pokazivanju osećanja...

Hamal i Šaratan

Znače li vam nešto nazivi Hamal i Šaratan?

Ne?

Trebalo bi... ako ste rođeni u periodu koji počinje 21. marta, a završava se 20. aprila. 

Hamal i Šaratan su dve najsjajnije zvezde sazvežđa Ovan i predstavljaju ovnove rogove.

Osnovni cvet ovog horoskopskog znaka je čičak, ali se uz njega često vezuju i orlovi nokti, nana, geranijum, lepi Jova i


Baštenski slez (Alcea rosea)

Ako se setimo da ova biljka cveta od juna do septembra, sa ovnom je sigurno ne veže isto doba godine, već verovatno tri zajedničke karakterne crte.

Poput ovna i baštenski slez ima snažnu energiju (pa raste u visinu do 3 metra), jak optimizam (pa cveta u bojama od bele do jarko crvene) i neiscrpnu ambiciju (pa rado pokriva neugledno zaleđe).

Oktobarski dan, lani

7.

Direktorijum: Šetnje
Poddirektorijum: 19_10
Datoteka: FG-2_2
27.10.2019. u 11:30


Zamislite zrelu jesen... sunčan dan...rosnu travu...dolinu (kestena)...čeku...poljsko cveće...šumarak...pečurke...hranilicu
Zamislili ste?



Dobro.
Zamislite sada stablo, uspravno, okruglo, razgranato, golo, zelene boje, ponegde čak i crvenkasto, visoko.
Zamislite listove, jajaste, lancetaste, duge, cele...
Zamislite sada cvetove, sitne, ružičaste, grupisane u grozdastu cvast, dugu desetak,  široku dva santima, manje-više uspravnu.
I bobice... zamislite tamnoljubičaste bobice...


Phytolacca americana

Vaša Vas je mašta, a da toga niste bili ni svesni, upoznala sa jednom rođenom Amerikankom, koja je u Evropu došla sa namerom da bude ukrasni cvet, ali se ekspresno proširila, podivljala i počela da ponaša takmičarski, do te mere da sprečava rast svih drugih biljaka ispod svoje krošnje. Uprskos lekovitosti od tada je prati zlehuda reputacija šumskog korova.

A ime?

Ime duguje svojoj sposobnosti da crnom vinu daje lepšu boju.

Komšiluk

6.

Direktorijum: Mobilni
Poddirektorijum: Cvetovi
Datoteka: a_124
07.05.2020. u 15:10

Često prolazim tom ulicom. Uglavnom zato što nije mnogo prometna, pa se ne sklanjam ni automobilima, ni pešacima. Uz njen trotoar raste različito drveće, žbunje, šiblje. Junskim danima mirišu rascvetale lipe. Iz malog parka često dopire lavež pasa. Nekada su se u njenim dvorištima igrala i moja deca.

U toj ulici svaki put uočim nešto što mi je uporno promicalo do tada. Kao na primer, ovaj cvetni grm


Weigela florida

što ga upoznah i uslikah tek pre koji dan.

Svoje latinsko ime moj novi poznanik duguje nemačkom naučniku i profesoru botanike Kristijanu Vajgelu. Čovek bi pomislio da biljka i naučnik imaju istu rodnu zemlju, kad ono, ne lezi vraže, ova cvetna lepotica potiče iz Koreje, severne i istočne Kine.

Već i vrapci na grani znaju šta ja mislim o ovakvim kombinacijama. Zato odustajem od svake mudre misli i obećavam sebi da ću ovu biljku pamtiti po sintagmi koju za nju koriste cvećari: grm za romantičare.

Due sorelle

5.

Direktorijum: Putovanja
Poddirektorijum: Algero
Datoteka: Dan 9_003; Dan 9_005

19.09.2019. 20:20 i 20:24


Vinka, katarantus (Catharanthus roseus)

Ove dve madagaskarske sestrice lepotice upoznadoh jedne lepe tople noći, na mestu koje ne pripadaše ni njihovoj (dalekoj), ni mojoj (nešto bližoj) rodnoj zemlji.
Namah mi se učiniše jako poznatim, ali ne znadoh tada zbog čega, pa tek pri povratku kući otkrih razlog.
Vinka, naime, veoma podseća na lepog Jovu. Od njega se ne razlikuje po cvetu, već samo po listu i mestu sadnje. Dok lepi Jova raste u senci ili polusenci, vinka voli sunce.

Zbogom

4.

Direktorijum: Putovanja
Poddirektorijum: Algero
Datoteka: Poslednji dan_11

Poslednji dan nezaboravnog letovanja.

Poslednja šetnja divnim uličicama starog grada.

Poslednji ispraćaj Sunca na počinak sa starih gradskih zidina.

(Duranta erecta, duranta repens)

Poslednje uslikan cvet.
Golubije bobice, nebeski cvet, duranta.

Nazvan u čast Kastora Duranta, italijanskog renesansnog botaničara i pesnika.

Slučajnost?

Ne, slučajnosti ne postoje. Samo kosmička ravnoteža.

20. septembar 2019. 18:35

Zaboravak

3.

Direktorijum: Putovanja
Poddirektorijum: Rila
Datoteka: CB park_02

Dana 12.08.2018. godine planski se nađoh u obilasku Carske Bistrice, bivšeg dvorca Trećeg bugarskog carstva, građenog u periodu od 1898. do 1914. godine sa prvenstvenom namenom da bude lovački dom careva Ferdinanda I i Borisa III.

U 09:26 u lepo sređenom parku oko dvorca uslikah atraktivne bele i ljubičaste cvetne glavice odlučna da čim se dokopam računara saznam o kojoj biljci je reč.



I od tada prođe toliko vremena, a ja to uradih tek malopre.

Šta se desilo?

Dok pokušavam da smislim koliko-toliko logično opravdanje, možda bih mogla da pružim "valjano" objašnjenje.

Ovaj meni_tek_odnedavno_poznati cvet zove se iberis/ognjica/tatarsko cveće i u tajnom jeziku cveća nosi poruku - "ravnodušnost".

Kad zaduva zapadni vetar...

2.

Direktorijum: Flora
Poddirektorijum: Mobilni
Datoteka: N_1

Zefir je bio grčki bog i personifikacija zapadnog vetra.
A kada zapadni vetar zaduva, on najavi proleće i sa sobom donese kišno vreme.
Lukovice Zefirantesa kao da samo na to čekaju, pa krenu da cvetaju snežno belim cvetovima što podsećaju na krokuse.
U njima se širom sveta uživa sve do rane jeseni.
Nauka ih zove Zephyranthes candida, a ljudi kišnim ljiljanima, zefir ljiljanima ili letnjim krokusima.



Moj zefirantes je uslikan dana 29.9.2018. godine na drugom kraju sveta. Stigao mi je koju sekundu kasnije, u 02:54 po srednjeevropskom vremenu, ali ja sam tada čvrsto spavala, pa sam mu se obradovala tek koji sat kasnije.

Prolećno spremanje: Ultimativni vodič za sređivanje računara

Proleće je stiglo, a ako želite da lepo majsko vreme dočekate sa sređenim i organizovanim računarom, savetujem vam da krenete na vreme, direktorijum po direktorijum. Samo pregledanje tekstova, brisanje slika i slaganje datoteka će vam pasti lakše i ići brže ako se u startu dobro organizujete. Taktika koja se pokazala kao najproduktivnija jeste čeklista. Zapišite sve biljčice koje ste tokom jeseni i zime ćušnuli po strani, uključujući i one koje ste gotovo već zaboravili, i onda čekirajte jednu po jednu kada ih završite. Ne samo da ćete na ovaj način sigurno srediti svaki čošak, već ćete se i osećati bolje, jer je psihološki efekat čekiranja obavljenih stvari sa liste dokazano sjajan način za podizanje produktivnosti.

- ideja preuzeta odavde - 

1. 

Direktorijum: Blog

Poddirektorijum: U radu

Datoteka: Žuti jasmin

Zimski (žuti) jasmin (Jasminum nudiflorum) je biljka koju sam primetila i slikala 24. februara u 15:55 vraćajući se sa posla kući. Na gotovo golim granama pomalo sramežljivo rasli su lepi žuti cvetovi dokazujući tvrdnju da priroda nikad ne miruje. 

Ovaj svake pažnje vredan prethodnik prolećnih lukovica i svima poznate forzicije, svakako je zaslužan što mi se činilo da je je tih nekoliko grmova zasađenih uz sam trotoar unelo duh proleća u ulično sivilo. 

Slagala bih kad bih rekla da me njegov miris pratio do kuće.

Zimski jasmin je naime jedina vrsta jasmina koja ne miriše.

Prim.prev.

Ali Henri nije bio ni izbliza tako ponosan. Njegov osećaj straha pretvorio se u puku borbu za preživljavanjem.Zbog toga je Henri, nakon što ga je prvog dana škole Čaz Preston pretukao zbog ručka, svakog dana davao ručak Šeldonu. Osim toga, ostvario je i malu dobit na toj transakciji, jer je s dna Šeldonove kutije na putu kući uvek uzeo pet centi. Henri je jednom nedeljnon od novozarađenog novca za ručak majci kupovao crveni ljiljan, njen najdraži cvet, jer se malo osećao krivim zato što nije pojeo ono što je ona pripremila s puno ljubavi, ali uvek je to nadoknadio cvetom.

"Hotel na uglu gorkog i slatkog", Džejmi Ford

Crveni ljiljan, dakle. Dobro.
Evo crvenog ljiljana (Lilium asiaticum). Kultivar 'Black out', možda?

izvor

Nisam sasvim sigurna. Da ipak proverim u originalnom tekstu?

Henry stops halfway to school to give his lunch to his friend Sheldon Thomas, a black street musician who plays jazz on his saxophone. Henry has made this a pattern, since a bully named Chaz Preston always beats Henry and steals his lunch if he brings it with him to school. In exchange for the lunch, Sheldon always gives Henry a nickel from his music profits, which Henry uses to buy a starfire lily for his mother once a week.

Starfire lily? Dobro.
Evo kako, na prvi klik, izgleda taj cvet. 

 izvor
Bogami, i na drugi klik, i na treći....

OK??? 

Razmišljam: - Kako onda izgleda scena koja je u knjizi opisana rečenicom: "Za uho je zataknula sveži crveni ljiljan koji joj je Henri kupio na pijaci."

Čudno, zar ne?
Nastavljam sa kliktanjem.

U potrazi za rešenjem upadnem u raspravu nekih američkih baštovana hobista koja počinje sa: "Star lily ne postoji, možda ste mislili na Star gazer lily?"

izvor

Možda i jesam, mislim se ja.
Boja ovog kultivara je doduše crveno-ružičasta, ali ko još za takvu preciznost mari.

Ne vredi! I dalje me kopka originalni, donekle fantomski, termin "star lily".
Vraćam se na osnovnu pretragu i nakon desetak sličica ružičastih cvetova nailazim na 

 izvor

Ura! Crveno!

Ali...... sa velikom žutom sredinom?!

I u tom času odlučim da odustanem od svih daljih aktivnosti.
I na tom mestu shvatim da kada porastem, sasvim sigurno neću biti prevodilac.
Nije ti, brate, to za mene.

Ponovo radi b(iblioteka)

- Šta kaže? - Otac se okrenuo prema majci, koja je virila iz kuhinje. Zbunjeno ga je pogledala i samo slegnula ramenima, te se vratila kuvanju - mirisalo je na kolač od vodenog kestena. Otac se ponovno okrenuo prema Henriju i odmahnuo mu da ide u školu.

"Hotel na uglu gorkog i slatkog", Džejmi Ford

Demonstracija moći

Vodeni kesten, malabar kesten, gvajanski kesten, francuski kikiriki, drvo zaliha, monguba - ovo tropsko drvo je  najpoznatije je kao drvo novca ili (rečna) pahira.

Izuzetno lepog, neobičnog stabla sa granama (tri ili pet, nikada četiri) isprepletenim u pletenicu u svom prirodnom okruženju (močvarnim predelima Centralne i Južne Amerike), naraste i do 18 metara, u sobnim uslovima do 2 metra, a kao bonsai drvo do 60 cm.

Ima sjajne zelene palmaste listove podeljene na pet delova, koji dolaze na dugoj lisnoj peteljci.
Ima i prelep cvet, kremasto bele boje skupljen u veliku metličastu cvast sa uskim laticama koje se otvaraju poput kore od banane. Plod podseća na kokosov orah i ima ukus kikirikija.


Pahira (Pachira aquatica) izvor 1 izvor 2

Prema feng šuiju, pahira pozitivno utiče na posao i donosi novac, kao i zdravlje i sreću.
Ako se u isprepleteno stablo stavi kovanica donosiće novac, a ako se na nju vežu crvene i zlatne trakice donosiće sreću u dom. Pet delova lista  simbolišu 5 feng šui elemenata: metal, drvo, vodu, vatru i zemlju, te pahira ima sposobnost da zameni i aktivira slabije elemente ili unese elemente koji nedostaju u domu.

Budleja (Molim?)

Listopadni, veoma robusni žbun, ponekad jako visok, povijenih grana, zelenih naspramnih, eliptičnih listova zašiljenih na vrhu i gustih cvasti sa cvetovima čija se boja kreće od bele do tamnoljubičaste veoma je čest u baštama i parkovima i van svojih prirodnih staništa u provincijama Sečuan i Hubej u Kini i Japanu, jer je jako otporan (pa raste tamo gde druge biljke ne mogu, ili ne žele) i dekorativan.


Budleja (Buddleja davidii) izvor 1, izvor 2

Rodu Buddlеја dao je naziv Line po engleskom svešteniku i botaničaru Adamu Budlu, a ime vrste davidii izvedeno je iz prezimena francuskog misionara, zoologa i botaničara Armanda Davida koji je poslao prve primerke iz Istočnog Tibeta u Muzej istorije prirode u Pariz.

Zovu ga plavim, letnjim ili kineskim jorgovanom, a pošto snažno privlači leptire u narodu je poznat i kao Leptirov žbun.

Iz pouzdanih izvora saznajem da leptiri najviše vole ljubičasto-ružičaste cvetove.

Kanadska štapika (Kanadska ko?)

Za ovu višegodišnju biljku se zna da potiče iz Severne Amerike, ali se ne zna kako se odomaćila i to najviše po nizijskim šumama vrba i topola. Često se sreće uz puteve, u jarkovima, pored živica, u rečnim i ritskim šikarama, u barskim vrbacima, u veštačkim širokolisnim šumskim plantažama, a gaji se i po baštama i parkovima.

Uočljiva je i lako se prepoznaje: po obilju duguljastih listova obično prekrivenih dlačicama koji su po obodu testerasti i po mnogobrojnim zlatnožutim cvetnim glavicama što obrazuju piramidalnu metlicu.


Kanadska štapika (Solidago canadensis) izvor 1, izvor 2

Ono što mi zovemo: zlatnica, zlatni prut, čelebi-grana, štapika, zlatna rozga ili dremavica, svet poznaje pod engleskim nazivom kanadska zlatošipka (Canada goldenrot).

Iz teksta "8 Goldenrod Fun Facts" saznadoh da je ova biljka nacionalni cvet Alabame, Kentakija i Nebraske, ali i da u rodu Solidago postoji jedna vrsta čiji su cvetovi bele boje - Solidago bicolor.

To i ne bi bilo toliko zanimljivo da Solidago bicolor neki ne zovu "white goldenrod", a neki "silverrod".

Ljubazno molim da se dogovorite. To što smo skromne pa ne insistiramo na onoj "narodnoj": Dijamanti su devojčin najbolji prijatelj! ne znači da imamo dilemu: Belo zlato ili srebro?

Slatinska žumenica (Slatinska šta?)

Kada sam otkrila da se pod nazivom slatinska žumenica krije lobularija velikodušno sam sebi dodala još pola poena na rezultat postignut u prethodnom postu, s obzirom da, ako već ništa drugo, ono makar poznajem cvet. Uostalom, kako da se čovek snađe u tom mnoštvu imena: primorska češljika, alisum, gromotulja, snežnik, medeni cvet, rušeljka, kamenita trava....

 
Slatinska žumenica (Lobularia maritima) izvor

Kao divlja forma raste na Mediteranu i Kanarskim ostrvima, a zbog svojih je sjajnih osobina veoma cenjena i u hortikulturi. Dekorativna i otporna na mraz, dugačkih i špicastih listova, sitnih cvetova bele, roze, žute ili ljubičaste boje čiji intenzivan miris podseća na miris meda, lobularija odlično prekriva površine na kojima se gaji, i to od ranog proleća čak do kasne jeseni.

Sada zapravo i ne čudi zašto se našla među "8 nezahtevnih biljaka za balkon" u tesktu pod nazivom "Ove će vam biljke sve oprostiti".

Pa ko da propusti priliku da ispuni još jednu ček-listu? 

Ček-lista

Tragajući za podacima o cvetu iz prethodnog posta naletim na tekst pod naslovom "Kako da svoju baštu učinite očaravajućom" i podnaslovom "15 biljaka koje će leptiri obožavati".

Priznajem, slaba sam na te "brojčane" naslove, pogotovu kada se u njima spominje cveće i sve što počinje sa "X cvetova koji će....." potpuno me raspameti, pa ja, brže-bolje, odmah krenem da se preslišavam koju biljku znam, koju ne znam, o kojoj sam pisala, o kojoj nisam...

Pa što bi ovo sada bilo imalo drugačije?

 izvor

Evo rezultata moje analize:

1. RAZLIČAK (post Prirodne plavuše),

2. EHINACEJA (Jesenji vrt - kandidat četvrti),

3. LEPA KATA (Jesenji vrt - kandidat drugi),

4. LIJATRIS (Pitanje),

5. JORGOVAN (Jorgovan Obični),

6. BUDLEJA (Molim?),

7. LAVANDA (Vrsne Asistentkinje Majčice Prirode),

8. MAJČINA DUŠICA (ponovo VAMP),

9. ŠEBOJ (O šustiklama, šnenoklama i još koječemu - uspomena peta),

10. KOSMOS (Pogovor na prethodni post),

11. SLATINSKA ŽUMENICA (Slatinska šta?),

12. ORLOVI NOKTI (Nokti Orlovi),

13. LOBELIJA (A moj rodni grad, on ti je uvek isti - najlepši na svetu),

14. HRIZANTEMA (Veliko finale),

15. KANADSKA ŠTAPIKA (Kanadska ko?).



12/15 (dvanaest od petnaest) - Nos mi je bezmalo u oblacima.

Pitanje

Koliko li je samo hodala. A onda se, pre dve nedelje, jednostavno srušila prelazeći s jedne strane dnevne sobe na drugu, kao da je pod najednom dobio veliku privlačnu silu i brzo je povukao k sebi. Vaza puna plamenih zvezda, zvončića i velikih modrih lobelija odrezanih s divljih rubova dvorišta iza kuće kliznula joj je kroz prste kao da je nauljena. Prizemljila je muklo bubnuvši na orijentalni sag i na vuni vodom nacrtalaa mrlju za koju se Alisa klela da joj još uvek vidi obris.

"Težina neba", Trejsi Gazmen

Zvončići i lobelija - poznata stvar

Prekidam čitanje i na Internetu tražim nepoznati cvet. Razgledam ponuđene fotografije. Brzo prelazim preko botaničkog opisa (zeljasta višegodišnja biljka; pripada porodici glavočika; razvija se iz malih okruglih lukovica; ima uspravno i tanko stablo, sa gustim vlaknastim, sabljastim, mekim listovima, jarkozelene boje, koji niču u proleće, a u jesen postaju bronzane boje; može da poraste u visinu do 100 centimetara; može da se gaji u velikoj saksiji ili u vrtu kao baštenska biljka pojedinačno ili u kombinaciji sa biljkama širokih listova, jer ima vertikalnu formu; koristi se i kao rezano cveće u cvetnim aranžmanima i kao suvo cveće; tada ima miris vanile) i tražim, meni zanimljivije, informacije (latinski naziv Liatris spicata; naziv plamena zvezda dobila je zato što oblik cvetova podseća na plamteće zvezde (dobro?); potiče iz Severne Amerike, gde raste u vlažnim prerijama i na livadama, pa je zovu i prerijsko pero (dobro!); cvetovi su smešteni u duge, uspravne klasove; cveta od juna do septembra i to od vrha, što je čini različitom od drugih; cvetovi su joj bele, ljubičaste ili roze boje).


Plamena zvezda/Prerijsko pero
(Liatris spicata) izvor

Okrećem se ka N. koja, udobno zavaljena u fotelju, zamišljeno čita neku svoju knjigu.
- Šta misliš, koje boje su cvetovi plamene zvezde? - prekidam je u čitanju, bez oklevanja.
Podiže pogled i kao iz topa kaže: - Plave!
- Plave? - Nespremno dočekujem takav odgovor. - Otkud ti ta ideja? Prva asocijacija na reč plamen ti je plava boja?
- Nije, ali mislim, kad već to pitaš, sigurno nije crvena, žuta ili narandžasta.

Pošteno. Kakvo pitanje, takav odgovor.

Vreme čitanja

U sinoćnoj televizijskoj emisiji, na pitanje voditelja da preporuči knjige za čitanje, gost odgovara: "Nemam preporuku. Čitajte ono što vam prija."

I ja to činim.

Gostinjska soba, ako je uopšte imala tu funkciju, bila je tri puta veća od njene sobe u studentskom domu. Veliki krevet bio je smešten uz zid između dva prozora izbledelih zavesa boje kafe koje su dodirivale pod. Većinu prostora na suprotnoj strani zauzimao je ormar s volutom izrezbarenom arabeskama. Uz posteljinu je prianjao ustajao miris slatkog parfema, dašak tuberoze ili gardenije.

"Težina neba", Trejsi Gazmen

Tuberoza (Polianthes tuberosa, Agave amica) izvor


Asteci i Marija Antoaneta

Pre skoro 600 godina Asteci su gajili veoma dekorativnu biljku mesnate lukovice iz koje su prvo nicali dugački i uzani listovi skupljeni u rozetu. Zatim se iz centralnog dela lukovice pojavljivalo cvetno stablo visoko i do punog metra koje se završavalo retkom i labavom cvasti. Na kraju su se razvijali cvetovi, šestodelni, beli, a u otvaranju nežno roze boje, jednostavni ili dupli, nalik malim voštanim levcima. Miris je bio prijatan, veoma snažan, čak opojan.

U astečkim baštama, početkom XVI veka tuberozu otkrivaju Španci i nose je sa sobom u Evropu. Ubrzo nakon što je stupila na tlo starog kontinenta, tuberoza postaje obavezan deo Mesečevih bašti, kolekcija belog cveća, koje je oslobađalo svoje opojne mirise tek posle sumraka. Ove bašte obožavale su mnoge viktorijanske dame koje su se sklanjale sa sunca kako bi sačuvale tada visokocenjen mlečno beli ten.

Neodoljiv miris tuberoze pokreće maštu majstora parfimerije još od XVII veka. Francuska kraljica Marija Antoaneta je koristila parfem Sillage de la Reine (Buđenje kraljice), koji se pravio od tuberoze, narandžinog cveta, sandalovine, jasmina, irisa i kedra.

Nešto razmišljam, da (kojim slučajem) živi u današnje vreme, Marijin izbor bi verovatno bila Živanšijeva Organza.

Mirta i etrog

Sukot (praznik koliba, praznik žetve, "vreme naše radosti") je starozavetni jevrejski praznik, koji se obeležava u jesen, traje sedam/osam dana i jedan je od tri velika hodočasnička praznika u kojima se obeležava sećanje na četrdesetogodišnji period lutanja jevrejskog naroda kroz pustinju iz Egipta do Obećane zemlje, tokom kojeg su živeli u ručno pravljenim kolibama od prirodnih materijala, koje su im bila jedina zaštita.

U znak sećanja na te kolibe tokom prazničnih službi u sinagogi koriste se četiri biljne vrste: etrog i svežanj grančica mirte i vrbe i mladog izdanka iz srca palminog lišća (prema kojem se čitav snop naziva lulav.

 izvor

Tradicijski se svakoj od biljaka pripisuje simbolična veza s jednom od četiri tipa ljudi u jevrejskom narodu. Granje vrbe, koje nema ni miris ni ukus, predstavlja ljude koji ne poznaju Toru, niti se ponašaju dobro. Grančice mirte, koje mirišu, ali nemaju ukus, liče na ljude koji se dobro ponašaju, ali ne poznaju Toru. Grane palme, čiji plod urma ima ukus, ali ne i miris, su ljudi koji poznaju Toru, ali se loše ponašaju, dok etrog, koji ima i miris i ukus, simbolizuje najbolje ljude. Oni poznaju Toru i dobrog su ponašanja.

Ovaj običaj ukazuje na različitost ljudi u jednoj zajednici, koja se nedeljivo sastoji od učenijih i manje učenih, dobrih i loših pojedinaca, ali i na važnost uviđanja potencijala zajedničkog delovanja uprkos razlikama.


Etrog (Citrus medica) izvor

Ruža i mirta

"Naravno da je dan na terenu bio velika stvar u mojim nedeljnim pismima kući, pa sam se dao u opisivanje krajolika, iako to nisam često činio. Pisao sam ocu o močvarama, o divljoj mirti i mekoj mahovini što su posvuda rasle, o nestabilnom tlu preko kojega je trebalo da postavimo željezničke pragove i šine."

"Rođaka Filis", Elizabet Gaskel

U južnoj Evropi, na području oko Mediterana, na sunčanim i toplim mestima rastu impresivni zeleni grmovi, prepuni raskošnih belih zvezdastih cvetova, u isti mah i opojnog i prijatnog, osvežavajućeg mirisa, što podseća na narandžu.

To je mirta (Myrtus communis), biljka koja je kod starih Grka imala božanski status i pripadala dvema boginjama, Afroditi i Demetri. Probirljiva Afrodita, boginja lepote, od svih je biljaka odabrala samo dve: ružu i mirtu da budu simbol sklada lepote i besmrtnosti.

Rimljani su je povezivali sa boginjom Venerom i sadili je u vrtovima da osigura mir i ljubav među supružnicima.

Kasnije su sitni beli cvetovi simbolizovali čistoću i smirenost device Marije, a njihov slatkast miris njenu milost i ljubav.

Jevrejska tradicija smatra da je mirta poslednja postojeća biljka koja ima miris mitskog raja iz kojeg smo prognani, pa nas stoga podseća na to šta smo izgubili. Možda je baš zato Jevreji smatraju jednom od četiti svete biljke.

Engleska ruža

Da se sintagma "engleska ruža" koristi da opiše ljupku mladu Engleskinju svetle puti i blago rumenih obraza koja je lepo vaspitana, odmerena i ponašanja prave gospođice, saznala sam jako davno kada sam deci čitala istoimenu slikovnicu koju je napisala Madona.

Engleske sam se ruže setila kada sam krenula sa čitanjem nevelikog romana "Rođaka Filis" koju je, u drugoj polovini devetnaestog veka, napisala Elizabet Gaskel, spisateljica koja je široj publici poznata pre svega po biografiji svoje prijateljice Šarlote Bronte, a meni po romanu "Sever i jug" u čijoj sam ekranizaciji zaista uživala. 

Skeptici bi rekli zbog glavnog glumca, ali to je već neka sasvim druga priča.

Mlada Filis živi sa roditeljima u malenom engleskom selu, a radnja romana počinje kada joj u posetu dolazi daleki rođak.



"Kuća je bila toliko ispunjena cvećem da je ono prekrilo i niski zid i štalu za konje, čak se moglo naći i samoniklo na livadi što se graničila sa stazom koja je vodila iza doma. Sviđalo mi se što je moj nedeljni kaput za kasnije upio mirise šipka i jasenka koji su ispunjavali vazduh."

Pogovor na prethodni post

Kada sam u opisu vrta na Majorci naišla na reč uresnica, nisam odmah znala o kojem je cvetu reč. Pretraga po Internetu je brzo pokazala da se pod tim nazivom krije, meni poznata, biljka kosmos. Prva slika koja se pri tom pojavila prikazivala je tamnoružičasti primerak (Cosmos bipinnatus) koji se savršeno uklapao u zamišljeni kolaž.

Dodatni kvalitet se krio u tome što kosmos nije do sada gostovao na blogu, pa se ukazala dobra prilika da se to stanje promeni.

Kosmos se na mojoj listi čekanja nalazi već dugo, strpljivo čekajući svoj red. A njegova mi je fotografija stigla kao poklon sa drugog kraja sveta, iz dvorišta jednog studentskog kampusa.



Moj je kosmos ipak malo drugačiji od onog u knjizi. Reč je naime o tzv. sumpornom kosmosu (Cosmos sulphureus).

Šta čitate ovih dana?

Već izvesno vreme mi je na pameti jedna ideja. Setim je se uvek kada čitam knjigu u kojoj pisac spominje neko cveće. Dobijem tada želju da napravim kolaž od pomenutih cvetova i ilustrujem ga prikladnim citatom. 

Početkom godine, tokom prazničnih dana, u prijatno vreme dokolice, započeh, nastavih i vrlo brzo završih omanji roman "Na odmoru" spisateljice Eme Straub. Ne bih mogla da ga smesta preporučim, ili ocenim bog zna kako visokom ocenom, ako bi to uopšte trebalo raditi, ali priznajem - uživala sam u čitanju. Valjda zato što se ova knjiga našla na pravom mestu, u pravo vreme, pri pravom raspoloženju.

Timing is everything.



"Jedna ih je ljubazna žena povela u razgledanje prostranog zemljišta podeljenog na dva dela, pokazujući im najlepše kutke Grejsovog impresivnog vrta. Težak miris jasmina lebdeo je iznad jarkih cvetova cinija i isprepletenih bugenvilija u punom cvatu. Čarls je sebe smatrao poštovaocem prirode, te se sagnuo kako bi pomilovao raznobojno lišće ljubičica i uresnica.
– Ubio bih za ovakav vrt."

Popodne. Haute-Ville. Severni bedem

Do polaska trajekta i povratka na Sardiniju ima tek nešto malo više od sat vremena. Malo je to za neku novu veliku avanturu ili udaljavanje od luke, ali dovoljno da se stekne još koji utisak i upije još malo gradske atmosfere.

Tik uz turistički biro stoji natpis za malu pešačku turu bedemom. Nigde nijednog turiste. Zabrinuto proveravam u birou da li je putanja prohodna i sa potvrdnim odgovorom krećem da se spuštam natkrivenim kamenim basamacima. Zamišljam stražare koji su nekada davno ovde prolazili.



Pri dnu staza postaje otvorena, skreće najpre levo, zatim desno, izbija na malu višeugaonu osmatračnicu, pa se ponovo penje zatvorenim stepenicama. Otvori u zidu sa leve strane su široki, veliki i gledaju na grad, oni sa desne strane, uzani su i duguljasti, sa pogledom na more.

Izlazim na mali travnati deo na kome raste meni nepoznata biljka.

Zastajem i fotografišem je. 

O kome je zapravo reč saznaću danima kasnije, kod kuće.

Podne. Bonifačo. Ulice

Napuštam mirno more u luci pokušavaju da dočaram sebi kako to izgleda kada za vreme jakih vetrova ribari ne mogu da isplove iz luke zbog velikih talasa i jake struje.

Polako se penjem ka gornjem gradu, po kome je Bonifačo dobio ime "Tvrđava na steni". Prolazim kroz veliku gradsku kapiju i stižem u svet gde me čekaju antičko utvrđenje, kapele, rimski bunari, kaldrma i žagor turista. 

Upozorena na vatrene meštane i njihovo insistiranje na dobrom vladanju u saobraćaju, obazrivo se krećem uzanim živopisnim uličicama držeći se hlada visokih kamenih kuća.



Sledeći preporuku hitam ka rubu grada i groblju mornara, mestu krajnje interesantnom na jedan dosta uznemirujući način, odakle se pruža nestvaran pogled na moreuz i vodu boje tirkiza.

Toplo je. Mali restorani sa svim strana mame me svojim stolovima postavljenim na trotoarima, tik uz ulicu, okruženi cvetnim lejama.



Gladna sam. I onako bi se teško mogla odlučiti koja je najbolja evropska kuhinja: francuska ili italijanska, a sada se nalazim se na mestu gde se one prepliću.

Biram krčmu po intuiciji. Sedam uverena da promašaja, na ovom mestu, u ovo vreme, pod ovim nebom, ne može biti. I konobaru što mi objašnjava meni ispisan kredom na maloj drvenoj ploči naručujem Plavi patlidžan na korzikanski način i pivo od kestena.



Rečju "uživam" ne opisujem ni delić onoga što osećam.

Prepodne. Korzika. Luka

Potrebno je vreme da svi putnici siđu sa trajekta. Nestrpljivo čekam da pored mene prođe duga kolona turista uzbuđena što ću, posle ko zna koliko godina ("tridesetak", računam napamet šapatom se preslišavajući), ponovo zakoračiti na francusko tlo.

Trajekt se ukotvio na početku luke, pa hitro, bez zadržavanja, hitam ne odviše širokim trotoarom, najpre zagledana u morsku vodu, a potom u usidrene jahte, iznenađena njihovom raznolikošću. 
Svaka odiše luksuzom, dobrim raspoloženjem i morskom opuštenom atmosferom.



S uzdahom prelazim na drugu stranu i posmatram sada zbijene restorane, pekare, radnje, galerije... Na ulazu u jedan lepo uređen restoran stoje dve osobe: mlada devojka u simpatičnoj uniformi konobarice i (verovatno) vlasnica, starija vitka plavuša kratke savršeno ošišane kose u tankom svilenom letnjem kostimu i lepim sandalama.

Ah! Samo su Francuskinje u stanju da te za tren oka i zadive i postide svojom otmenošću.



I dalje sa tom slikom u mislima, pogledom, čini se sada već gotovo sasvim nesvesno, ispitujem cveće pored kojeg prolazim i razmišljam da li mi je poznato. Ovo znam, ovo znam, ovo...

Uvučena od ulice smestila se neka, ne odveć, atraktivna radnjica pred kojom je stajala saksija sa biljkom tako divnih elegantnih belih cvetova, da odmah priđoh i uslikah je nekoliko puta da me kasnije podseća na ovaj dan.

Jutro. Francuska. Ostrvo

Korzika - neki kažu "nebrušeni biser Mediterana", drugi vele "ostrvo na kojem je vreme stalo".

Nekako mi se čini da se najviše slažem sa onim "Francuska sa šmekom Italije".



Naš se trajekt približava francuskoj obali. Na gornjoj palubi je prohladno, vetrovito. S nestrpljenjem čekamo da se, sa naše desne strane, ukaže litica. I na njoj srednjovekovni grad.

Okovan stenama izgleda vanvremenski, večno.



Čini se da je i ona tu oduvek.

Njeni su preci vekovima rasli kao korov na njivama, u vinogradima, na napuštenim zemljištima.

Ova današnja prati nas dok se penjemo do glavne gradske kapije skromno se povijajući uz kamenu strmu stazu.

Boza - Mostovi okruga... Oristano

Bliži se vreme povratka.

Već sam na putu nazad, ka početnoj i krajnjoj tački obilaska. Prelazim most oprezno, pazeći na saobraćaj koji se, regulisan semaforom, odvija užurbano, tik uz mene. Zastajem na sredini i osluškujem vodu što teče ispod mojih nogu.

Osećam more u daljini.



Da li je to zbog leta, zbog odmora ili je sve prosto samo do ovog čarobnog mesta, ali mi ovde i "obično" cveće koje i sama imam na terasi, deluje nekako drugačije, lepše i živahnije.

Boza - Na obali reke Temo... sedela sam

Pešački most me vodi na drugu rečnu obalu, manje naseljenu, manje zanimljivu, ali sa velikim kvalitetom - divnim pogledom na suprotnu stranu.

Sedim u hladovini na kamenim stepenicama zatvorene kuće utonule u mir i spokoj i gledam, gledam, gledam....



Nejednom sam pročitala da je Sardinija ostrvo cveća i vetra. 
Moj je boravak bio ipak toliko kratak da ne mogu da potvrdim da li je vetrovitost zaista prava odrednica, ali cveća ima gotovo gde god da se okreneš.

Ipak, jedan cvet dominira, i prisustvom i koloritom, u toj meri da će Sardinija u mom sećanju ostati ostrvo lantana. 

Boza - Ulice... lepih misli

Deo grada se pružio preko mostova duž druge obale reke, dok je deo koji je rastao pod tvrđavom, raširio svoje ulice na sve strane i načičkao ih kućama sa fasadama u živopisnim bojama.



Koračam tim kaldrmisanim uličicama i osvrćem se oko sebe. Krišom virim u dvorišta, razgledam cveće u saksijama, smeškam se prolaznicima, sklanjam sa puta užurbanim motociklistima i po hladovini vrebam osveženje od toplog dana.



Na svakom me koraku čekaju i nemo pozdravljaju poznate i nepoznate cvetne vrste. Neke su toliko rešene da privuku pažnju, da, kao što leptir širi krila, otvaraju svoje latice i mame poglede.

Boza - Šetnja... za pamćenje

Unutrašnjost tvrđave je neočekivano jednostavna i prazna: veliki slabotravnati prostor, platnenim zastorima (što liče na jedra) pokriven deo za kulturna događanja  i zidana crkva prijatno hladne unutrašnjosti, ukrašena delimično očuvanim freskama.

Penjem se na zidine i polako šetam. Sa svih strana divan pogled; najlepši ipak onaj što pokazuje reku kako krivida ka moru.



Napravim pun krug i shvatam da mi to nije dovoljno. Vraćam se do početne tačke u suprotnom smeru i otkrivam ono što mi je promaklo u prvom obilasku.

Na izlazu, tik uz kapiju, kao da mene čeka neobičan impresivan cvet

Boza - Čekajući ... Malaspinu

Ne znam za vas, ali kada ja provodim letnji odmor na nepoznatom mestu (a to je bezmalo svake godine slučaj), onda vreme provodim na različite načine: ne mirujem stalno na jednom mestu, ali i ne zujim čitavo vreme po okolini.

Prosto volim da napravim blagu ravnotežu: po malo od svega.

A da bih to "malo" uopšte otkrila kombinujem metode: čitam vodiče, slušam preporuke, vodim se intuicijom...

Tako je bilo i ovog puta.

Boza je bila zgodan izbor za izlet: nije daleko od Algera, pa put ne traje dugo; postoji autobuska linija, pa se ne moram zamarati vožnjom; put vodi uz obalu, pa je uživanje posmatrati krajolik; a i vodič je rekao par lepih reči...



I šta nakon svega mogu da kažem?

Boza je prekrasan gradić, neobičan, pre svega, jer se nalazi na moru, a leži na obalama jedine plovne reke na ostrvu. Iako znate da ste na moru, vidite ga tek u daljini, i svesni ste stalno njegovog prisustva, a opet vam reka, kao rođenom kontinentalcu, uliva sigurnost i pruža osećaj poznatog. Divota!



Kao da i sada vidim strmu ulicu kojom se penjem do tvrđave što ju je početkom 12. veka podigla porodica Malaspina. Radoznalo zagledam kaktuse bogate plodom što rastu duž celog puta. Kada ugledam retke zaostale cvetove, zastajem i slikam željna da sačuvam lepotu toplog septembarskog dana.